Izvor: Blic, 10.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko to samo viče
Ko to samo viče
Volim da popričam sa svojim Wiesbadenskim prijnateljima. Cimnem ih telefonom, razmenimo novosti…Lep je osećaj kad sa druge strane žice, čuješ vesele ljude. Tu, nedavno, javim se (sva hepi), svojoj prijateljici Cici. Kad, frau Cica besna, kako nikad nije bila. I krene, koliko odmah - sram te bilo, kako te nije blam, treba da se stidiš, to od tebe nisam očekivala, kako si samo mogla…Priča Cica, a ja nikako da se udenem izmedju dve njene (reči) i da pitam, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zašto. U neko doba, kad joj nestade daha, proturih svoje pitanje, našta mi ona reče, kako je u tamo-nekim-novinama, videla da sam bila na opet-tamo-nekoj-modnoj-reviji, kod tamo-neke-kreatorke, koju Cica, očima ne može da vidi. OK, kažem, završim razgovor što sam brže mogla i cimnem Micu. Kad frau Mica, ni da gukne. Samo ledeno i kratko – da, ne, možda, onako, ne znam, videću…Kud natrčah na nju posle ove prve? Uz to, ni ovde mi nije jasno o čemu se radi. U neko doba, izvukoh kakav-takav odgovor. Ljuta je na mene, jer misli da sam ja ljuta na nju. Svašta, pomislim i skratim razgovor što-sam-brže-mogla, u želji da posle njih, obrnem neko muško. Ko, velim, žene ko žene, sa frajerima će biti lakše. Cimnem Tiku, kad i on, pre no što sam išta pitala, krenu da ciči i vrišti, jače nego ženturače -šta ti misliš, kako si mogla, zar ti nije neprijatno …Jeste, rekoh i zveknuh mu slušalicu. Neprijatno mi je što sam uopšte i pomislila da je u ovom ludom Wiesbadenu (nakon svega) neko ostao normalan.
