Izvor: Danas, 11.Nov.2015, 15:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko je stvarni neprijatelj naroda
U prethodnoj predstavi Zlatka Pakovića - "Ibzenov neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad", ima jedna rečenica koju izgovara Ibzenov junak, poražen od svojih pohlepnih sugrađana, koji svesno prodaju smrt gostima banje sa zagađenom vodom, a to je - da samo pristojni ljudi prave najveće zločine!
Ta predstava se završava modnom revijom kostima, ali i karaktera najvećih gubitnika srpske tranzicije - radnika izbačenih s posla, iz fabrika koje su prodate beskrupuloznim >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << tajkunima za po jedan dinar, ili za kredit odobren na osnovu vrednosti dotične kupovine. U novom komadu, koji je režirao, a pisao ga je zajedno sa prištinskim autorom Jetonom Nezirajem, "Enciklopedija živih", Zlatko Paković obukao je sebe i ostale glumce u predstavi - u listerska odela VRLO PRISTOJNIH LJUDI! I počeo da priča priču o zločinima na Kosovu, ali i priču o dugoj istoriji nacionalnog nepoverenja i ratničkog nadmetanja Srba i Albanaca na toj teritoriji, koju i jedni i drugi smatraju za svoju. Priča ovog komada počinje sa prikazom mišljenja Dimitrija Tucovića o tim problemima, objavljenom pred sam Prvi svetski rat - u knjizi "Srbija i Arbanija". U velikosrpskim krugovima ta se knjiga smatra IZDAJNIČKOM knjigom jer se, zasnovana na naučnim činjenicama, postavlja sasvim objektivno prema već mitologizovanim neprijateljstvima dva naroda, koji odavno žive na istoj teritoriji, jedni pored drugih i vrlo često jedni protiv drugih. U nekoliko uvodnih rečenica koje pročita Zlatko Paković, čujemo osnovne podatke iz te izdajničke studije o ratu i miru na Kosovu - čujemo istinu o vojnoj okupaciji Kosova posle pobede srpske vojske u balkanskim ratovima, čujemo o siromaštvu Albanaca sa planina i njihovom nepojmljivo teškom životu u gladi, koja ih tera da se spuštaju sa planina i osvajaju sve što se osvojiti može i kako se god to može - da bi uopšte preživeli. A usput se razvijaju, od plemenske zajednice do relativno organizovanog društva. Dok to govori Zlatko Paković u listerskom odelu uspešnog političara, dvojica glumaca u nacionalnim nošnjama Srbije i kosovskih Albanaca igraju TANGO! Pritom jedan drugog razgolićuju, cepajući odeću deo po deo i ostanu, jedan sasvim nag a drugi, u donjem vešu - što naravno, izaziva ironični ali i veseli smeh. Ovim se htelo reći - jer tango je igra strasti i ljubavi, da se između Srbina i Albanca sa Kosova - uvek očekuje strast - ljubav ili smrt, svejedno! Ova šema scenskog događanja, glavni je metod cele predstave. Iz scene u scenu, tragični, strašni podaci istorije i ratne stvarnosti, nabrajanje žrtava ratnih zločina, opisi smrti značajnih pojedinaca u poslednjem ratu na Kosovu, gde se država Srbija pojavila kao teroristička organizacija, zbog čega je osuđena i bombardovana od zapadnih saveznika... Dakle, uz, ili neposredno posle strašnih opisa smrti i nasilja - pojavljuje se vesela ironija i zabava glupostima i vicevima o nosiocima srpske i kosovske državne vlasti. Tako je i najkompleksnija scena - TAJNA VEČERA NA DEDINJU, gde se pojavljuje ceo srpski i kosovski albanski politički vrh, sa Hašimom Tačijem i Vučićem na čelu. Večera je bila tajna jer se Hašim Tači nalazi na poternici koju je Srbija uručila međunarodnim vlastima i Interpolu. Ova relativno dokumentaristička scena, puna je ironije i otvorenog sarkazma prema surovosti nosilaca državne vlasti i njihovoj bahatosti prema sopstvenom narodu. Otvoreno ismevanje lažnog patriotizma vlasti, u tobožnjem ratu jedne protiv druge, a zapravo u stalnom kontaktu i koordinaciji u smišljanju novih oblika EKSPLOATACIJE sopstvenog naroda, proizvodnjom raznih vrsta mržnje i smrti, kao uslova stvaranja nacionalnog monolita, koji ne pita za cenu i svakodnevni opstanak, nego izgore da uništi sirotinju onog drugog naroda, a sve za bolji i slađi život svoje sopstvene političke i tajkunske elite. O toj prevari je i cela predstava.
U kritici predstave "Makbet", po tekstu Ežena Joneska, postavio sam tezu da bi možda za taj komad trebalo izmisliti neku novu FORMU pozorišta. Čini mi se da je Zlatko Paković, sa ekipom albanskih, makedonskih i srpskih umetnika - muzičara, slikara, pisaca i glumaca - pokušao da pozorište prilagodi direktnom sadržaju i pobuni. Ova predstava je iskreni VAPAJ protiv mržnje, protiv smrti, protiv terora, protiv novonastalih nejednakosti i užasne eksploatacije i potčinjavanja, poništavanja razlika i gušenja sloboda. Ta forma se, kao što sam rekao, zasniva na sučeljavanju intelektualno promišljene - zrele i PAMETNE misli o dobro proučenom problemu, shvaćenom višeslojno i dinamično, sučeljavanju sa surovom, ali nadasve ZABAVNOM groteskom i muzičkim partijama - songovima, komponovanim na tekstove odličnih pisaca, kao što je rani Crnjanski, kao i tekstova nastalih tokom rada na samoj predstavi. Ova forma, dopunjena didaktičkim elementima, koliko i duhovitim scenskim slikama - mahanjem dvema zastavama - Kosova i Srbije paralelno, pevanje dve himne na suprotnim jezicima, pucnjava na kraju Tajne večere... i tako dalje, pruža beskrajne mogućnosti izraza i daje publici brze i raznolike mogućnosti da poveže postavljene činjenice, scenske, intelektualne, asocijativne, emotivne... i tako dublje doživi složene probleme o kojima se govori i duže ih pamti, kao značajna pitanja sa mogućnošću da zaista PROMENI dogmatski stav o njima.
Važan element ovog skokovitog stila bila je scena pripreme ritualnog klanja jagnjeta, kao zavet za prestanak prolivanja ljudske krvi dva zaraćena naroda. Iako jagnje na sceni, naravno - NIJE zaklano, priprema i obrazloženje tog surovog rituala žrtve nevine životinje, prikazano kroz istorijski presek značenja u kontekstu vera i religija - stvorilo je opasnu napetost i strepnju, jednaku onoj koja bi se mogla osetiti pred streljačkim strojem ili pred gnevom masovnog ubice u pomami.
Muzička matrica - songovi i muzika inspirisana narodnim melosom, autora Božidara Obradinovića, kome su u živom izvođenju pomogli i Vladimir Pejković i Zoran Tageltija, bila je sastavni deo celokupne atmosfere i složenih slojeva predstave, tako da se ne bi moglo ni govoriti o ovoj predstavi bez njenog muzičkog tkiva - to je bio važan stub ovog i ovakvog Pozorišta Istine. Scenografski radovi na prostoru i na rekviziti, iskusnog Krste DŽidova, stvorili su ambijent jednostavne i funkcionalne podloge za razigrani mizanscen i slikovite preokrete. Kostimografkinja Marija Pupučevska, pored toga što je glumce obukla u siva listerska odela, našla je načina da detaljima i dodatnim kostimskim intervencijama i maskama koje je, po njenim nacrtima izradio Kiril Vasilev - obogati sliku pronicanja u aparaturu perverzne manipulacije nacionalizmom i patriotizmom. Video-rad Ivice Đorđevića bio je takođe zanimljiv i koristan sloj asocijacija ove predstave. I naravno - ODLIČNI izvođači - glumica Šengrin Ismaili i glumci Adrian Morina, Špetin Seljmani, Faris Beriša iz Prištine i Igor Filipović i sam Zlatko Paković, iz Beograda. Svi su prikazali svest o POTREBI ovakvog scenskog igrokaza i uložili veliku energiju da dokažu, pre svega KO JE PRAVI NEPRIJATELJ NARODA, a zatim i da pokažu KAKO se zaista živi zajedno, ali i kako se pravi NOVO POZORIŠTE ISTINE.
Predstava se igra, naravno, na srpskom i albanskom jeziku sa primereno postavljenim video-titlom na oba jezika. Produkcijski, ovo je komplikovana predstava stvorena bez uobičajene pozorišne infrastrukture. Stvorena je na volji i uverenju da se radi PRAVA STVAR! Zato i deluje tako snažno i iskreno, bolno ali radosno zbog vere u pobedu razuma - čime se i završava predstava - songom OBEĆANJA i zaveta pobune protiv aparthejda i svake vrste poniženja, obećanjem, datim pod razvijenim Crvenim Barjakom - da će ponovo doći čas kad će Ustati Svi Prezreni Na Svetu - Svi Sužnji Koje Mori Glad! Jedva čekam! Srećno!
Autor je kritičar Drugog programa Radio Beograda
