Izvor: Politika, 25.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Književnost je politika
U središtu naše novije literature je problem vladajućih političkih ideja, vladajuće ideologije, kaže dobitnik književne nagrade „Nikola Milošević”
Književni teoretičar i kritičar Radoman Kordić nedavno je proglašen za dobitnika nagrade „Nikola Milošević” Radio Beograda 2, priznanja koje se dodeljuje za dela iz oblasti filozofije, estetike, teorije književnosti i umetnosti, a za knjigu „Politika književnosti”, u izdanju „Filipa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Višnjića” iz Beograda. Kordićeva knjiga ocenjena je kao delo koje je jasno smešteno u teorijski kontekst Lakanove i Hajdegerove filozofije, i koje direktno primenjuje taj okvir na savremenu srpsku književnost.
Laureat Radoman Kordić, izražavajući zahvalnost povodom dodeljivanja ove ugledne nagrade, rekao je u programu Beograda 2 da je knjiga „Politika i književnost” polemičko delo koje pruža mogućnost da se o političkom, estetskom i pripovednom razmišlja u istoj ravni. Već gotovo četiri decenije teorijska misao Radomana Kordića povezuje oblasti književnosti, psihoanalize, filozofije i antropologije.
Šta Vas je podstaklo da napišete knjigu „Politika književnosti”, i da li je to knjiga sa tezom, ili možda svojevrsni manifest protiv manifesta?
Problem odnosa politike i književnosti se uvek i na isti način aktuelizuje u vremenima društvenih kriza. To je mogućno objašnjavati na različite načine. Ja sam pretpostavio da je književnosti politika svojstvena, čak da je književnost politika. To sam pokušao da istražim i pokažem u svojoj knjizi. Utoliko bi se, možda, moglo reći da je u pitanju knjiga s tezom. Ni po čemu, međutim, ona nije manifest, još manje manifest protiv nekog manifesta.
Ako je problem političkog u središtu i naše novije književnosti, kako se Vi u ovoj knjizi bavite tim problemom?
Najpre, u središtu naše novije književnosti je problem političke dokse, ili, problem vladajućih političkih ideja, vladajuće ideologije. Drugim rečima, političko, kao svojstvo književnog mišljenja, treba odvojiti od političke prakse, u ovom slučaju od pseudodemokratske politike, od onoga što se iz partijskih ili nekih drugih interesa (interesa stranih sila) u jednom delu naše književnosti poistovećuje sa demokratijom. Konačno, problem demokratije u našoj književnosti, računajući tu i kritiku, nije promišljen ni onoliko koliko su ga kritički mislili prvi teoretičari demokratije. Pošto je cilj moje knjige zasnivanje teorije politike književnosti, ja sam, s obzirom na teorijske pretpostavke knjige, jedino mogao da ukažem na stanje u našoj književnosti.
Da li je neoliberalna srpska književnost, kako ste je nazvali, a koja je nastajala krajem 20. veka, napravila prevrat u našoj literaturi?
Nema ni govora o prevratu ako pod prevratom podrazumevate korenite promene, nešto potpuno, ili u dobroj meri novo u odnosu na vladajući standard književnosti, te novi način mišljenja, istraživanja u jeziku, novi vid razumevanja predmeta književnosti. Naprotiv, neoliberalistička književnost se vratila na teorijske pretpostavke koje je artikulisao socijalistički realizam. Razlikuju se, manje-više formalno, samo ideološke premise. Protivnici su ostali isti; isti je ostao i način obračuna sa njima.
Za knjigu Marka Vidojkovića „Kandže” kažete da je politički pamflet pisan za potrebe demokratske revolucije. Kako Vi tretirate pojam demokratskog u literaturi?
Demokratija ne može biti poetička pretpostavka književnosti. U pitanju je ideologija, kao bilo koja druga, i pod pretpostavkom da je demokratija najbolji mogući društveni sistem – u šta je, uzgred rečeno, teško poverovati, naročito ako vam je uvoze Amerikanci, kao u našem i mnogim drugim slučajevima. Dakle, književnost, ukoliko polaže pravo na vlastiti govor, na mišljenje koje seže dalje od svakidašnjeg političkog mišljenja, ako nastoji da raskrije samu stvar, pa i stvar demokratije, poetički ne može ni imati ni podržavati pojam demokratskog. Ona je jedinstven uvid u bit stvari, u ono što je s one strane bilo kakvih ideoloških pretpostavki, u ono što ih raskriva kao takve.
Koje suštinske zamerke upućujete kritičarima okupljenim u „Betonu”?
Neupućenost u stvar o kojoj govore. Nedavno je jedan saradnik „Betona” izjavio da je njihov cilj „ideološka dekonstrukcija” književne scene. Pretpostavimo da je i mislio to što je izjavio. Problem nastaje kad pokušamo da utvrdimo šta ja on, u stvari, rekao. Dekonstrukcija, kako je shvata Derida, i pre njega Hajdeger, koji je prvi i upotrebio taj termin, znači destrukcija, odnosno dekonstrukcija ideja, koncepata „kako bismo dospeli do izvora iz kojih su oni crpeni”. Tako kaže Hajdeger i tako Derida čini. Dakle, dekonstrukcija koja apriori pretpostavlja bilo kakav stav, pogotovu ideološki, nije ni zamisliva. Ideološka dekonstrukcija, naprosto, nije moguća. Može se govoriti o dekonstrukciji ideologije. No „Beton” to i ne pokušava, niti pokušava da dospe do izvora koncepata koje, navodno, dekonstruiše. Umesto toga, vrvi od političkih presuda.
Koliko je govor književnosti manipulativan i moralan, a koliko je to jezik kritike?
Umesto o moralnosti govora književnosti ja bih, radije, govorio o etici, o odgovornosti kao etičkoj kategoriji koja književnosti mora biti svojstvena. To ne znači da književnost, s različitih razloga, nije sklona i manipulaciji tom odgovornošću. Načelno bi to trebalo da važi i za kritiku. Čini se, ipak, da je ona, između ostalog i zato što mora da tumači ono što ostaje skriveno, i što se nalazi u neposrednijem odnosu sa društvenim vrednostima, sklonija manipulaciji.
Marina Vulićević
-----------------------------------------------
Nametanje vrednosti
Na šta mislite kada govorite o uticaju imperijalizma američke kulture i kolonijalizaciji kulture?
Na ovo pitanje nije mogućno odgovoriti jednom ili dvema rečenicama. Ja ću zato pokušati da utvrdim šta znači nametanje, ili prihvatanje takozvanih američkih vrednosti, jednog od ciljeva američke politike. I Evropa, najpouzdanija američka kolonija, zahteva i prihvatanje svojih vrednosti, koje se ne podudaraju uvek sa američkim. U oba slučaja se pretpostavlja univerzalna važnost tih vrednosti. Amerika, istodobno, prosvetiteljski govori o pravu na razliku, na vrednosti koje se razlikuju od njenih vrednosti. Jedno i drugo nije mogućno, niti to Amerika želi. U jednoj svojoj knjizi to američko ponašanje sam nazvao „prosvećeni fašizam”.
[objavljeno: 26.02.2008.]
