Izvor: Blic, 23.Jan.2009, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Književna estrada kao smrtna kazna
Juče je Ninov žiri za izbor romana godine proglasio Vladimira Pištala za ovogodišnjeg laureata ovog prestižnog priznanja koje je, gotovo otkad postoji, svake godine, ovako ili onako, otvaralo i pitanje umetničkih dometa domaće književnosti, ali i njenog statusa. Za „Blic” o tome govore pisci Vladislav Bajac i Radoslav Petković (čiji su romani „Hamam Balkanija” i „Savršeno sećanje na smrt” bili u ovogodišnjem najužem izboru za Ninovu nagradu), Predrag >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Marković, čelnik „Stubova kulture”, i Vesna Trijić, književni kritičar „Blica”.
Prisećanja radi, recimo da je 1954. godine, kada je Ninova nagrada prvi put dodeljena (Dobrici Ćosiću za roman „Koreni”), u ondašnjoj Jugoslaviji, bilo u najširem izboru 20 romana. Zabeleženo je da je, između ostalog, tadašnji žiri komentarisao kako su domaći pisci ovladali savremenim romanom i da je produkcija obilata!
Jugoslavije odavno više nema, a u okviru produkcije u Srbiji godinama u trci za Ninovu nagradu startuje oko sto romana (ove godine 128). Kvantitet, naravno, ne znači uvek kvalitet, ali, kako se može čuti od ovdašnjih poznavalaca književnih (ne)prilika, stvaralačkog potencijala u srpskoj književnosti, uprkos svemu, ipak, ima, iako današnja književnost ni izdaleka nema poziciju koju je nekad imala sa mnogo siromašnijom produkcijom.
Vladislav Bajac za „Blic” kaže: „Za književnost su otvorena dva puta. Jedan je da se utopi u materijalističku, potrošačku kulturu. To znači da prihvati sva pravila estrade i svede svoju dubinu na filozofiju značaja pomeranja npr. čaše iz tačke A u tačku B. Time sebi potpisuje smrtnu kaznu i postaje tzv. površinska delatnost; takva literatura je već prisutna svuda u svetu, pa i na ex YU prostoru. Drugi put je onaj koji je i do sada književnost uzdizao iznad svega drugog: njime idu uporni, malobrojni, talentovani pisci koji su pisali i pišu briljantne knjige kojima čuvaju mere vrednosti. No, ne zaboravimo, u ovom utopizmu nema rezultata bez čitalaca. Zajedništvo ovakvih pisaca i što većeg broja čitalaca, uz stroge kriterijume izdavača koji ih podržavaju, ja zovem, po Kenetu Vajtu, posibilizam (od engl. posibility - mogućnost). Dakle, u izboru između pesimizma i optimizma, biram – 'mogućnizam’. To znači, ne očekivati čuda, ali ni propast; to znači nemati iluziju o prevelikoj važnosti knjiga, ali je poštovati i uzdizati i boriti se za nju, bez prekida. Kao i za sve u životu. Pa, i za ljubav se mora dnevno boriti: posle zaljubljenosti stiže ljubav koja više nije bogom dana. Nadalje, ona mora da se zaslužuje upornim radom”.
Radoslav Petković kaže da se čitav naš život, a shodno tome i književnost, odvija u znaku velike promene. I to pojašnjava: „U jednom periodu, negde između izuma štamparske prese i početka XX stoleća, književnost je imala dominantnu, skoro monopolističku ulogu. Ako čovek nije živeo u velikim centrima poput Pariza ili Beča, u kojima su se održavali koncerti i pozorišne predstave, mogle videti slike, jedina njegova veza sa kulturom - ili onim što se naziva kulturom - bila je štampana reč. Dvadeseto stoleće, a pogotovo njegova poslednja četvrtina, sve je to promenilo i književnost danas više nema istu ulogu. To samo po sebi nije ništa tragično, jer je nije imala ni u stolećima pre Gutenberga. Tada se desila velika promena i dešava se i danas”.
Perjanica u podršci domaćoj književnosti su „Stubovi kulture” (savremena srpska književnost čini 90 odsto produkcije ove kuće). Upitan za motive ovakve istrajne opredeljenosti i viđenje savremene srpske književnosti, osnivač i vlasnik „Stubova kulture” Predrag Marković (koji više od dve godine ne daje izjave za javnost), lakonski upućuje da recepcija dela pisaca „Stubova kulture” u zemlji i inostranstvu govori o visokom kvalitetu srpske književnosti.
Književni kritičar „Blica” Vesna Trijić, dajući kroki savremenog srpskog spisateljstva, kaže: „Srpski pisci su se podelili na protivnike i zagovornike estetike uživljavanja; u prvom taboru su nekada revolucionarni, a danas konzervativni postmodernisti, koji od svoje poetike ne vide ni drugačiju literaturu ni drugačiji život (čast izuzecima!), a u drugome su pretežno 'mlađi’ autori čije mimetičke namere često osujećuju neodnegovan jezik i odsustvo analitičnosti (vizije sopstvenog mesta u srpskoj kulturi). I jedni i drugi, pomoću stereotipa, predstavljaju društvenu stvarnost (ili aludiraju na nju); 'stari’ i 'novi’ imaju zajednički profil bezvoljnog i bezbojnog junaka koji za nečim traga (ispostaviće se, za samim sobom, za sopstvenim identitetom), sa tugom u srcu i cinizmom mesto intelekta. Zato moć srpske proze treba tražiti u pojedinačnim talentima sa dovoljno samorodne stvaralačke snage da se ne obaziru na poetičke tokove kojima se, hteli ili ne hteli, priključuju”.
Srpska književnost u Evropi
„Stubovi kulture” imaju preko sto prevoda dela domaćih autora koji su dobili brojna domaća i inostrana priznanja. I ovo potvrđuje ono što je svojevremeno Predrag Marković, čelnik ove izdavačke kuće, izjavljivao - da je savremena srpska književnost (uprkos brojnim manama i problemima) jedna od najkvalitetnijih u Evropi, pa i svetu.
