Izvor: Blic, 27.Maj.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Knjiga je oružje
Knjiga je oružje
Celog Klauzevica kupio sam pred kafanom «Proleće». Hajnea sam kupio na ulazu u Kapetan-Mišino zdanje. Jednog Steriju kupio sam na uglu Makedonske i Moše Pijade. U Njujorku, na Četvrtoj ulici, kupio sam biografiju Harija Hudinija. Od Tulija Kapfberga, pevača njujorških The Fugs, čoveka koji se pojavljuje u jednom lepom domaćem filmu pod imenom 'WR: Misterije organizma', Dušana Makavejeva, kupio sam zbirku njegovih maksima i poskočica, negde na Trećoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << aveniji. Na Bulmišu, u Parizu, cenjkao sam se za jedno fototipsko izdanje Molijera, i nisam ga kupio. U Bogoti sam, na ulici, kupio jedan redak Kalderonov komad. U Moskvi mi je bilo strašno gledati sve one ruske klasike po ulici, činilo mi se da ljudi koji ih prodaju čine to iz nekog očajanja.
Na Knez Mihajlovoj sam, krajem sedamdesetih, kupovao knjige i ploče. Bilo je to u ono vreme kada su se udžbenici prodavali na tada još ne popoločanoj Štrafti, pa su trotoari, pokriveni kartonima, služili kao prodajna mesta. Kupio sam nekoliko Čarli Brauna, bili su znantno jeftiniji nego u Prosvetinom odelenju strane knjige, dole u podrumu kod Akademije. Kupio sam Peti Smit, a nisam imao para za 'Diamond Dogs', Bouvijev. Sve knjige i ploče koje sam kupio na ulici imaju svoju olivertvistovsku priču, i svih tih trenutaka kupovine sećam se kao važnih događaja.
Greh onoga koji je zabranio prodaju knjiga u dvorištu Filozofskog fakulteta nije mali. Štaviše, reč je o prestupu koji ugrožava izgled jednog velikog grada, protivan je kulturnim stremljenjima jedne ozbiljne zajednice i sasvim je necivilizovan.
Knjiga je oružje, govorio je Breht. Oružje emancipacije. Taj koji misli da knjigu treba skloniti sa ulice biće odgovoran za težak moralni, kulturološki i civilizacijski delikt.
Dabogda mu dete kampanjski učilo, kako glasi jedna stara stadionska kletva.
Mrak
Peter Šefer, 'Mračna komedija' režija Olivera Đorđević, produkcija Narodno pozorište Sombor
Predstava 'Mračna komedija' Petera Šefera, u izvođenju NP Sombor, klasičan je vodvilj netipičnog postupka i inspirativnog rešenja mlade rediteljke Olivere Đorđević. Jedan mladić, iskoristivši odsustvo svog bogatog prijatelja, na nagovor verenice prenosi nameštaj najboljeg prijatelja u svoj stan kako bi ubedili devojčinog oca da dobro žive i odobri im venčanje. Vlasnik stvari se, u skadu sa tipičnom strukturom ove vrste komedije, vraća s puta mnogo ranije što naravno pokreće točak nepredviđenih situacija. U priču je još uključen i nestanak struje. Ovaj bizarni događaj međutim piscu zanatski preko potreban mrak, on naime junacima daje šansu da 'neopaženo' vrate stvari vlasniku ispred nosa. Pored ovih u komdu postoji još nekoliko nivo zabuna, očekuje se dolazak velikog kolekcionara koji će ih sve učiniti bogatim, tu je i britanska vezija komšinice, bivša devojka i naravno električar.
Netanak struje rediteljka Olivera Đorđević prevodi u eksluzivno mesto svoje predstave. Blještvao osvetljena pozornica za glumce na sceni znači mrkli mrak i mogućnost drugačijeg prostupa klasičnoj komediji dok se scena zatamnjuje kada je za glumce svetlo. Ovo rešenje omogućava ne samo rediteljsko isprobavanje nemogućih rešena, već i glumačke zadatke neočekivanih posledica. Ansambl ove predstave uspešno se nosio sa neočekivanim okolnosti, (osim na samom kraju kada je došlo do manjeg ogrešenja o odnos svetla i mrka) pri čemu se, kao najizdašnije nametnulo rešenje Biljane Keskenović, u ulozi svevideće komšinice. U ovoj uspeloj predstavi uspešno igraju i Milan Prljeta, Ivana V. Jovanović, David Tasić i Dušan Jović.
Žestoki život
'Marija milosti puna' reditelja Džošue Marstona
Naslov 'Marija milosti puna' (američko-kolumbijska produkcija, 2004, trajanje: 101 minut) debitantskog filma mladog američkog reditelja Džošue Marstona pozajmljen je iz katoličke molitve 'Ave Marija gracije plena'. Latinska reč 'gracija' (milost) u engleskom narkomanskom slengu označava tešku drogu. I po surovom običaju korišćenja živih bića kao 'mazgi' koje u svom stomaku prenose drogu kako bi obmanule carinsku kontrolu, siromašna devojka Marija podleže izazovu da kao poseban kurir zaradi neophodan novac. Prethodno je u selu severno od kolumbijske prestonice Bogote naporno radila na plantaži riža, potom je u gradu izgubila posao i stigla do privlačne ponude posredstvom zavodljivog mladića Frenklina. Njen san o lakoj zaradi slomiće se u času kad sumnjičavi američki carinici budu otkrili da u njenom stomaku prebiva četrdesetak kondoma punih droge. U tom trenu Marija (u sjajnom tumačenju Kataline Sandino Moreno, nominovana za 'Oskara' 2004) mora da počne da sarađuje sa policijom koja traga za ljudima iz mreže nabavljača i rasturača droge.
Rađen skromnim budžetom, Marstonov film je ostvaren dokumentarističkim metodom u obema zemljama, nudeći životnost i upečatljivost prizora i gotovo do tančine oslikavajući metodologiju pohranjivanja droge u devojčinom telu, ali i način kako se sa drogom radi u širokom rasponu od kolumbijskih proizvođača do nezasitog njujorškog tržišta. Marstonu ne pada na pamet da po običaju demonizuje jadna stvorenja, koja su pod pritiskom sirotinje prisiljena na ovu opasnu igru sa sopstvenim telom (životom) i zakonom o kojem nemaju blagog pojma.
Prolazeći kroz sve faze ove lične Golgote, devojka Marija zadržava smirenost male Madone iz crkvenih legendi. Deo filma načinjen u Kolumbiji deluje nešto autentičnije od zbivanja u njujorškim ambijentima, koji su često korišćeni u filmovima o heroinu. Pristajući na prinudnu saradnju, filmska Marija biva za navek obeležena i njena dalja sudbina koja se naslućuje obavezno uključuje odmazdu mračnih sila iz domovine. Marstonov film ostavlja otvoren kraj, a mi kao gledaoci ostajemo opterećeni dramom koja se odvija na mnogim stranama sveta, pa i u ovom našem vilajetu. Oni koji se ovog časa spremaju da načine svoj prvi igrani film, imali bi šta da nauče iz Marstonovog pristupa životu i filmu. Upravo tim redosledom.
