Izvor: Blic, 22.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Klovnovi koji traju
Klovnovi koji traju
U jednom trenutku predstave na (anti)globalizacijske teme, izvedene na ovogodišnjem Bitefu, nazvane po klovnu-maskoti svetskog lanca brze hrane, publiku se poziva da scenu privuče dva metra sebi. Pokušaj je, razume se, uzaludan i nemoguć, bez obzira što agilni španski izvođači nude publici konopce, i što ih potiču povicima, manje ili više duhovitim opservacijama i viškom energije. U jednom času ih se motiviše putem ironične negativne motivacije: >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kao, u Barseloni je uspelo za čitava tri metra, a mi, kako rekoše, 'našim srpskim srcem' trebalo bi da postignemo bar za dva.
Stvar je, da ne bude zabune, ironična, izvođačko-gledalačka saigra i jedan od retkih trenutaka istinske duhovitosti bremenite smislom u celoj toj satiričko-zabavljačkoj igrariji. Hoću, naime, reći da predstava, uglavnom, ne valja ništa, kao i svaka koja se u teatru ne bavi čovekom nego fenomenima, osobito ako je površna i lišena bilo kakvog majstorstva. No, to nije važno.
Važno je da taj gest uspeva u onome u čemu predstava promašuje. Ko god živi u ovoj zemlji, i tek nešto malo razmišlja o njoj, prepoznaje u apsurdnom pokušaju da se privuče pozornica – a što najviše podseća na staru mangupsku foru kada se slabije od sebe tera da guraju zgradu – nešto od onog što se zbiva na ovdašnjoj javnoj sceni.
Recimo, ona stvar sa Kosovom.
U tu svrhu predlažem da naši nadležni podele konopce diljem Srbije, te da, pod logističkom paskom Ministarstva za kapitalne investicije i ličnu promociju, ili kako se već zove ta ustanova, probamo da privučemo Kosovo bliže, recimo, Čačku.
Pošto druge fore nema.
U naslovu ovog teksta su, inače, stihovi Ace Sekulića, odličnog srpskog pesnika, po kojima je, svojevremeno, bio nazvan jedan književni pokret. Klokotrizam (od prvih slova reči iz stiha) više ne postoji u književnosti. Ali ga ima u svakodnevnom životu. Kao i klovnova koji, nažalost, traju, i koji su mnogo opasniji od pominjane maskote.
Diznijevski tobogan
'Pirati sa Kariba 2: tajna škrinje' Gora Verbinskog
Oni koji su ikada gledali, u kinoteci ili na televiziji, klasične holivudske filmove o gusarima, sa velikim zvezdama poput Erola Flina ili Berta Lankastera, neće biti u iskušenju da novu diznijevsku seriju o piratima sa Kariba shvate kao obogaćenje akcionog žanra ili parodiju. 'Pirati sa Kariba 2: tajna škrinje' (god. proizvodnje: 2006. trajanje: 148 min.) su, kao i prethodni od pre tri godine, šetnja kroz diznilendski luna-park, ispunjen akcijom, obrtima i čudima koja se mogu izvesti uz svemoguću pomoć digitalnih, specijalnih efekata. Pustolovine kapetana Džeka Speroua (Džoni Dep) se nastavljaju, na početku ga zatičemo kao novootkriveno božanstvo nekog ljudožderskog plemena koji se spremaju da ga poručkaju (slaba gozba, pedesetak kilograma žive vage), a pri kraju, kad se sprema da ispuni zavet prema ukletom piratskom kapetanu Dejvu Džonsu, ponovo ga nalazimo pred nesavladivom opasnošću.
Ali, pošto je treći deo Džekove odiseje već najavljen, naći će on izlaz. Gor Verbinski je u svom rediteljskom postupku po scenariju Terija Rosija i Teda Eliota, zanemario narativnu liniju, ako je nje ikada bilo u zamisli, i stavio naglasak na glumačku čaroliju Džonija Depa i pustio sve ostale junake da protrčavaju bez mnogo ubedljivih motivacija. Šta u ovom filmu rade divni glumci poput Kire Najtli (najnovija oskarovka), Orlanda Bluma, Džonatana Prajsa i Stelana Skarsgarda, osim što prikupljaju džeparac za poznije dane. Dep ponavlja svoj repertoar smešnih izmišljotina i polako klizi ka nehotičnoj samoparodiji. Film je nepotrebno razvučen, premda se pred kamerama stalno nešto lomi, ruši i prevrće.
Tek kad se pri kraju, iz dubina okeana pojavi sablasni brod 'Leteći Holanđanin' sa ukletim kapetanom Dejvom Džonsom kojem je lice obraslo pipcima oktopoda, i meni je od straha zaigralo srce. Bravo za majstore šminke i specijalnih efekata! Ovaj pirat je zaslužio svoj nastavak.
Trag ruke majstora
Atol Figar: 'Sizve Banzi je mrtav'; režija: Piter Bruk; produkcija: 'Teatar Buf di Nor', Pariz
Ponovno učešće slavnog Pitera Bruka na Bitefu očekivano je sa velikim nestrpljenjem. Njegov uticaj na savremeni teatar je, naime, takav da Brukovo ime znaju i oni koji ne idu u pozorište. Stoga je glavno, mada više spoljašnje pitanje vezano za predstavu 'Sizve Banzi je mrtav' - da li su očekivanja ispunjena? I da li je najnovija predstava tvorca ideje praznog prostora u skladu sa onim što se zna o radu ovog reditelja iz onog vremena kada je bio gost Bitefa?
Sam Brukov osnovni postupak, njegov izbor teme umnogome podseća na Gogena i tematsko okretanje ovog umetnika prema neposrednom iskustvu, Tahitiju i njegovim stanovnicima. Tema predstave 'Sizve Banzi je mrtav' je tako posvećena životu u crnačkim getima i prati sudbinu gavnog junaka koji se svakodveno suočava sa bojom svoje kože. Sizve Banzi je, naime, jedan od mnogobrojnih ilegalnih imigranata, on nije imao sreće sa policijom, uhvaćen je bez radne dozvole i mora da se vrati kući. Spas stiže jedne noći kada nailazi na leš drugog crnca koji u džepu ima radnu dozvolu.
Priliku da zameni ime za dozvolu Banzi ipak neće propustiti. Socijalna kritika savremenog društva, kao osnovno obeleže najnovije Brukove predstave i njeno tematsko opredeljenje, samo je jedan od slojeva ove predstave koja nastoji da pozorište vrati životu, odnosno samom trenutku u kome se predstava izvodi. Sastavni deo ove ideje jeste i angažovanje isključivo afričkih glumaca s ciljem da pažnja gledalaca bude usmerena na neposredno i nepatvoreno iskustvo. Odgovor na pitanje s početka teksta je dvojak: Na momente je, naime, bila vidljiva ruka velikog majstora, no da li zbog preteranih očekivanja ili zato što je reć o glumcima sasvim drugačijeg načina izražavanja, tek ponovno učešće Pitera Bruka na Bitefu više je značajno zbog onoga što on predstavlja, nego zbog njegove predstave.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
