Izvor: Blic, 17.Okt.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Klot frka
Klot frka
Televizija, osim što informiše, zabavlja i obrazuje, trebalo bi da ima bar još jednu, veoma važnu ulogu – da uzburkava duhove. Većini domaćih TV stvaralaca to odavno ne polazi za rukom iz jednostavnog razloga što ne umeju, ne smeju ili, takvih je najmanji broj, ne žele. Ciklus emisija Isidore Bjelice 'Klot frket' (ponedeljkom uveče na televiziji BK) predstavlja, dakle, nezapamćen eksces, pa je valjda i zbog toga zabeležio i tek će da beleži nezapamćen rejting. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Zašto je ideja ćaskanja uz realno pletenje i virtualni kamin tako intrigantna? Zbog čega se to nekima toliko sviđa, a nekima je isto toliko odbojno? Razloga, da se umereno izrazim, ima nekoliko. Iako je okvir krajnje bezazlen, način na koji vodeća savremena srpska književnica u ulozi televizijskog voditelja bira teme, spaja goste (od kojih većina van konteksta ove emisije apsolutno ne bi zanimala ni mene, a možda ni vas), postavlja pitanja i usmerava tok razgovora nema nikakve veze sa načinima na koje smo gledajući ovdašnje TV kanale navikli. Ništa, dakle, nije predvidljivo, providno, mlako, glupo i neodgovorno, niti je izvedeno iz poluinformacija, nedovoljne obaveštenolsti, papagajskog obrazovanja i bolesne ambicije.
Svi gosti, bez obzira čime se bave i kakav im je društveni položaj i značaj, intervencijom dostojnom čudesnih preparata iz Zemlje čuda, dovedeni su na pravu veličinu i predstavljeni kao osobe, a ne funkcije, ili javne slike_arhiva. Čak i psovke, koje se već smatraju zaštitnim znakom 'Klot frketa', nisu tu da bi – kao što je u srpskoj umetnosti uobičajeno - podržale (ili opsenile) prostotu, nego imaju funkciju snažnog, jasnog znaka, iritantnog gesta kojim se zamrla volja većine gledalaca podstiče na lekoviti trzaj.
Lolita
Ovih dana (tačnije 8. oktobra) navršilo se pola stoleća od prvog izdanja 'Lolite' Vladimira Nabokova, jednog od najznačajnijih dela novije moderne književnosti. Neobičan jubilej koji je malo ko u ovom današnjem svetu obeležio. Kako navodi vrsna istoričarka književnosti Stejsi Šif u knjizi 'Vera (Gospođa Vladimir Nabokov)', pisac je dovršavao 'Lolitu' punih šest godina uz dragocenu pomoć svoje supruge koja mu je bila daktilograf, prvi čitač i redaktor. U leto l953. počeo je Nabokov da nudi rukopis raznim urednicima, književnim prijateljima, kolegama na Kornel Univerzitetu u SAD, gde je i sam predavao, ali su reakcije na roman o sredovečnom profesoru koji se zaljubio u l2.godišnju pastorku bile užasavajuće. Jedan urednik izdavačke kuće mu je otpisao: 'Preporučujem da rukopis sahranite ispod kamena za sledećih hiljadu godina'. U jednom trenutku Nabokov je odlučio da spali rukopis, ali se gospođa Vera setila da u Parizu postoji čuvena izdavačka kuća 'Olimpija' čiji je urednik objavio mnoge zabranjene i kontroverzne knjige. Pomenuti gospodin Moris Žirodijas je imao samo jedan uslov, da rukopis bude objavljen pod pravim piščevim imenom, a ne pod pseudonimom, kako je u prethodnim slučajevima predlagao sam Nabokov.
Velikan Grejem Grin na kraju kalendarske l955. godine svrstao je ovaj roman među tri najznačajnija dela godine. Tri godine su primerci romana krišom unošeni u Ameriku, a tek l958. pojavilo se američko izdanje. 'Čikago tribjun', 'Kriščen sajens monitor' i 'Baltimor san', tri najznačajnija američka lista, odbili su da prikažu roman. Posle sudskih procesa Floberovoj 'Gospođi Bovari' i Lorensovoj 'Ledi Četerli' nije bilo zvanične zabrane, a sa novom književnom slavom i parama Nabokov je mogao da provede godine do smrti u luksuznom švajcarskom hotelu 'Montre Palas'. I posle neka neko kaže da nije za pisca važno kakva mu je supruga!
