Izvor: Blic, 22.Nov.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Klopka
Klopka
(Luiz Velš, Tamerlan mora umreti, Agora 2005)
Junak ovog romana je dramski pisac Kristofer Marlo: naslućujući da mu se u političkom podzemlju priprema pogubljenje, on piše 'istinite beleške' o svojim poslednjim danima i namenjuje ih čitaocima budućeg (našeg) vremena, koji će mu suditi 'čestitim očima'. U središtu junakove poslednje (životne) drame je motiv izdaje: dok ga Krunski savet, kao isluženog špijuna i doušnika, optužuje za nelojalnost >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kraljici, njegov najstariji prijatelj i nosilac glavne uloge u 'Tamerlanu Velikom', glumac Tomas Blejz, zakuvava kobnu intrigu iz zavisti prema Marloovom geniju, ali i zbog neuzvraćenog poštovanja, ljubavi i strasti, čime junaka simbolično izneverava i sopstveno delo ( u interpretaciji); sa druge strane, i Marloa kuša đavo ( u likovima sarkastičnog tamničara, 'blizanca' Bejnsa i 'čarobnjaka' iz Krunskog saveta) da izdajom (uticajnog ser Ralija) spase svoju glavu. Predlog nekromanta Dija, da dobrovoljnim odlaskom na gubilište obezbedi (umetničku) besmrtnost, Marlou, zaljubljeniku u ovozemaljski život, ne znači ništa. Poistovećen sa svojim najvećim pozorišnim junakom, beskrupuloznim osvajačem Tamerlanom, Marlo više liči na razbojnika i pustolova nego na pesnika. Iako je oklevetan, on je nesposoban za ulogu mučenika ili žrtve i, iako priznaje mnoga zlodela, on se ne ispoveda, već proklinje i preti.
Autorka se potrudila da u svoj roman presadi većinu odlika engleske renesansne drame, od motiva i simboličkih funkcija likova, do razrađenih scena ubistava i poistovećivanja života sa pozorištem. Nesumnjivo oduševljena Marloom, ona je nesvesno otkrila bombastične odjeke njegove retorike, moralno problematičnu viziju 'Tamerlana Velikog', ali i naličje tzv. 'zlatnog elizabetinskog doba', koje je svetskoj književnosti dalo likove najsurovijih zlotvora i sadista.
Povratak publici
Kuća legata, KCB, Galerija ULUS
Posle prošlogodišnjeg, prekretničkog Oktobarskog salona, prvi put međunarodnog a pod nazivom 'Kontinentalni doručak' (prema ideji selektora Poljakinje Ande Rotenberg), poslednjih mesec i po dana posećivali smo u isto tako dobrom broju, 46. salon, poveren selektorima Darki Radosavljević i Nebojši Viliću. Kormilari ovog salona su, tražeći dela koja odgovaraju nazivu 'Umetnost koja radi' (jer odavno nije izvesno da svaka umetnost radi), sigurno vodili ovaj obnovljeni 'brod'. Time su kao selektori pokazali doraslost i sposobnost da u kratkom roku informisano i sa stavom, a opet bez arogancije, profilišu izvestan presek kroz savremenu domaću i svetsku produkciju. Uz to, i da se obrate široj publici, da je privuku čak i u novi prostor, Kuću legata, što će biti trajniji učinak ovog poduhvata.
Kreatori oba salona pažnju su posvetili postavkama i otkrivanju postojećih prostora, s tim što je, ovog puta, salon vraćen u centar grada. Sadržina radova na prethodnom salonu, mahom je odražavala razne frustracije izazvane politikom i ratovima. Toga je, prirodno, bilo i na ovom, ali manje, i ne na prvu loptu. Sva sreća, sada se nije moglo dogoditi mešanje baba i žaba, kao što je bilo u prethodnom slučaju, sa izlaganjem dela savremene umetnosti pokraj predmeta darovanih Titu. Velika imena sa njihovim prosečnim radovima bila su zastupljena i prošle i ove godine. Od onih jačih radova, čini se da ćemo, ipak, više pamtiti, recimo, rad Marine Abramović, predstavljen 2004, nego neke od upravo viđenih, čak i od onih - nagrađenih. Međutim, prezentacija umetničkih dela - traženih prema formuli: jasna ideja, poznavanje materijala, precizna tehnička realizacija, inovacija - uspeh je, pogotovo što je, kako svedoči i Radosavljevićeva, pravo umetničko delo teško pronaći i ovde i tamo.
