Izvor: SEEcult.org, 19.Dec.2018, 14:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Klaudio Magris – Kolumna
Obećana zemlja Klaudio MagrisTehnika potresa planetu i rizikuje da pretvori čoveka u vanzemaljca stranog samom sebi. Valja kontrolisati vrtoglavi hod napretka ili ćemo na kraju postati njegovi robovi.Beograd, 19. decembra 2018. Pojedinac koji se suprotstavlja slepoj moći totaliteta istorije i njenog postajanja, u zabludi da je osvojio samostalni prostor, vara se, jer nitima koje je ušio u svoju tkaninu upravlja svet, veliki lutkar. Tako kaže jedan zažareni Hegelov odeljak, koji je izdao i preveo Remo Bodei u delu koje je, kao mnoga druga njegova dela, izvrsna filozofsko-književna interpretacija naše sadašnjosti što se vrtoglavo menja. Prevashodno u svetlosti onog sjajnog perioda nemačke kulture, Geteovog, Hegelovog, Kantovog, Helderlinovog doba, koja je bila poslednja univerzalna kultura, ona što kao nijedna druga pomaže da razumemo naše vreme koje je uništava, menjajući prirodu čoveka samog. Hegel, koji nije voleo romantičarske nastranosti niti pisce što su od nihilizma stvarali suštinu i samu formu svoje umetnosti, poput velikog Žana Pola, nesumnjivo bi bio zgrožen današnjom kulturom i video bi u njoj jaje civilizacije koje samo što nije naprslo da stvori ko zna koju drugu. No – protiv svakog regresivnog iskušenja da se podlegne strahu od nepoznatog – uvek je isticao da je zabranjeno gledati unatrag, okretati se prošlosti, poput Lotove žene. Obećana zemlja uvek je ispred nas, u prostoru i vremenu, i k njoj se ide kroz pustinju. To je istina egzodusa, egzila. No, dok je žal okretanja unatrag gotovo uvek varljiv – i zato što je prošlost gotovo uvek bila užasna i što su je bogobojažljive i smerne duže idealizovale u iskrivljenom svetlu – uskogruda banalnost možda, pak, danas nagoni da se uvek gleda napred, neprekidno razbijajući ploče Božjih zapovesti i uništavajući sadašnjost, pretvarajući čoveka samog u vanzemaljca koji se više ne prepoznaje. Ako je teorija evolucije tačna, danas je transformacija vrste ubrzana kao u starim Ridolinijevim komedijama koje su zasmejavale zbog neprirodne brzine kojom su se likovi kretali. Na kraju pustinje mogla bi biti neka Ne-Zemlja, barem za nas kakvi jesmo; nekakva Ne-Zemlja za vanzemaljce rođene s ko zna koliko DNK i decom od ko zna koliko majki, za robote i kiborge još dosadnije od onih u naučnofantastičnim pričama. Već pre mnogo više od jednog veka Niče je govorio da dolazi vek varvara i da će nauke biti stavljene u njihovu službu. Ovaj hod napretka previše nalikuje obaveznim i zanesenjačkim povorkama novih balila ili drugih mladih pionira u uniformama raznih boja, pod zastavicama ovog ili onog totalitarnog režima. Treba preći pustinju, a sadašnjost je uvek pustinja. No, ako se putem naiđe na oazu, s lepim hladom, sočnim urmama i izvorom vode, zašto da se ne zaustavimo i možda, ako nam se svidi, tu i smestimo? Nije samo Streben, neprekidna faustovska težnja za delanjem, ta koja može da spasi život. Faust se smeje malo, gotovo nikad, a bez smeha – smeha uprkos, kako opominje teologija – možda i nema spasa. Humor je taj koji može da pogleda životu u lice, užasnom istinskom životu, tako teško razlučivom od njegovih maski i njegovih uloga. Goli život, kako glasi naslov duboke i zadivljujuće knjige o Pirandelu Enrika Čerazija, mladog izučavaoca filozofije kojem dugujemo oštroumne eseje o velikoj nemačkoj teologiji, o mitu u hrišćanstvu, o jeziku religije i nihilizmu, eseje koji predstavljaju suštinski doprinos krizi smisla u savremenoj kulturi. Krizi koja se konkretno tiče svih nas, naše kulture, a pre svega našeg postojanja; Čerazi je temeljno ispituje, priznajući joj sav značaj, ali ne smatrajući je fatalnom niti definitivnom. Pirandelov osećaj tragičnog posve je drugačiji od svakog stereotipnog relativizma i nastaje iz neuspelog pokušaja da se prevaziđe nihilizam. Humor je tragičan, ali lišen pathos-a; korenita kriza identiteta ne razrušava jastvo, omogućava mu da živi i preživi u drugim oblicima i na druge načine, kao Matija Paskal u Adrijanu Meisu. Humor dopušta da se ne povinujemo nikakvom tobožnjem apsolutu; čak ni – njemu možda i ponajmanje – apsolutu koji se poistovećuje sa istorijom i nužnošću njenog hoda. Ako napredak nalaže Matiji Paskalu da hoda, Adrijano Meis možda može da uzme odsustvo iz zdravstvenih razloga, da se izopšti iz vojne službe sveopšte istorije, da malo zaostane ili barem ostane po strani. Humor je razređivač svakog dnevnog reda. Ako Obećana zemlja čeka novog čoveka, korenito transformisanog tehnologijom i u telu i u mozgu i u srcu, zahvaljujući humoru može ga još malo pričekati. Pisac koji – iako je remek-delo, Čoveka bez svojstva, napisao gotovo pre jednog veka – najrazboritije govori o našoj sadašnjosti i našoj budućnosti, o onome što se upravo sada dešava i što se nazire u budućnosti jeste Muzil. Njegovo delo je nedovršeno i neograničeno poput života koji se neprekidno transformiše i zbog toga je katkad teško, jer govori o transformaciji čoveka, nas, još u toku i nastajanju. Možda nijedan drugi pisac nije, ni danas, nakon toliko godina, tako projektovan u budućnost, takođe zato što je Muzil dobro poznavao nauke – matematiku i fiziku, koje su otkrivale i koje i dalje otkrivaju – možda i stvaraju – aspekte prirode i samog čoveka sve više zbunjujuće i teško dostupne onome ko, za razliku od njega, ne uspeva da se snađe u tom potpuno novom svetu. Nije reč o tome da se tehnika patetično demonizuje, što je pogrešan i beskoristan stav, već da se njom ovlada, umesto da ona vlada nama. Brzina mejlova, koja dopušta gotovo neposredne kontakte, jeste velika, ne samo praktična već u mnogim slučajevima i emotivna pomoć, pa ipak, svakodnevno primanje pedeset mejlova umesto pet ili deset realno potrebnih (kako bi bilo sa starim pismima) guši, pritiska i dehumanizuje život. Tehnologija nudi izvanredne mogućnosti, pod uslovom da se one smisleno koriste. Mogućnost da se avionom ide iz Milana u London ili Njujork je korisna, no koristiti avion da bi se iz Trsta otišlo u Veneciju bilo bi glupo. Kao i svako drugo sredstvo prošlosti i sadašnjosti, Fejsbuk nudi mnogo mogućnosti, ali i mnogo budalaština i nasilja, i reč je o tome, kao i u svemu, da umemo da ih razlikujemo. Ko to ne ume i kao takav rob je mehanizma, jeste glupa ovca koja sledi ono što drugi rade i suđeno joj je da bude ošišana. Suština je da ne budemo kao čarobnjakov šegrt koji je završio tako loše, odnosno da budemo kritični, a ne slepo podređeni. Može biti da će se čovek transformisati, gotovo u drugu vrstu, no sve dok je još Homo sapiens odlično je što pravi motor za Ferari, ali ne može da ga stavlja u Pandu i da veruje da je može voziti a da se ne slupa. Nažalost, tehnika i nauka, poput diktatora, pozivaju sve na nepregledne skupove odobravajućih gomila i ne tolerišu kritike, negirajući tako same sebe, kritički duh koji je, ili bi trebalo da bude, mudrost nauke same.U prelepom eseju koji prati film Niko me neće naći Eđidija Eronika, Roberto Finci – nastavljajući temu svoje jednako originalne i snažne knjige od pre nekoliko godina – pokazuje kako, kada se Majorana – izvrsni fizičar – usudi da se zapita o smislu onoga što on i drugi veliki naučnici zajedno s njim rade, i ne samo u vezi sa atomskom bombom već s naukom uopšte, naučna zajednica reaguje kao svojevremeno Crkva prema Galileju: ne prihvata sumnje u sopstvenu aktivnost i, kako ne može da porekne Majoranin um, pokušava da ga neutrališe, smatrajući ga genijem koji je psihički poremećen ili obuzet religijskim manijama, što je za mnoge njegove kolege jedno te isto. Razum, pak, nalaže da možemo da kritikujemo ne samo čudo svetog Januarija već i Hirošimu; ne samo Inkviziciju već i zamisao o pružanju mogućnosti da se svima učine dostupnim naše misli, čime svi postajemo robovi. U Čoveku bez svojstva Muzil govori i o nagonu da se „izađe iz voza vremena“, o „neprijatnom utisku da smo već prošli cilj i krenuli pogrešnim putem“. Uz sve poštovanje prema hodu napretka, ipak osećamo i nagon ili potrebu da izađemo iz brzog voza vremena, da se „popnemo u neki običan voz neke obične železnice“. Možda, možemo dodati, i da se zaustavimo da popijemo koju čašicu u staničnom baru, ako je vino dobro, čak i uz rizik da izgubimo vezu. Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista lista Corriere della Sera, pisac slavnih romana Dunav i Obustavljen postupak koji su na srpskom jeziku objavljeni u izdanju Arhipelaga. © za srpski jezik: Arhipelag
.jpg)
