Izvor: B92, 28.Avg.2011, 20:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Klasično bavljenje modernom muzikom
Jubilej - 15 godina PITCHFORKA. Za one koje zanima moderna (ne)popularna muzika i dalje nema bitnijeg štampanog ili veb magazina. U svetu u kome previše stvari traje koliko i treptaj oka to je skoro Hearstovski uspeh.
Okej, možda Kanye West nije našao vremena ili razloga da tvituje da je „tamo neki indi vebsajt" dao njegovom albumu My Beautiful Dark Twisted Fantasy čistu desetku (i to tek jedanaestu od svog postanka!), ali za stotine hiljada posetilaca koji >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << svakodnevno svraćaju na P4K pojilo to je bio urednički potez vredan višednevnih diskusija. Jer, vidite, u „našem svetu" tim činom jedan (sasvim običan) album hipsterifikovan je kao „zlatni standard", kao „ono" što u tom trenutku popularna muzika (treba da) predstavlja, kao izdanje u odnosu na koje će sva ostala biti (barem neko vreme) vrednovana. Samim tim on je prezentovan kao nešto što mora da se presluša, ako već ne i da se poseduje, bez obzira koji muzički pravac preferirate. Ono što je ključno u celoj priči jeste da je većina od tih par stotina hiljada P4K-ovih posetilaca verovatno nabildovana znanjem, informacijama i naslušanošću koliko i sami autori koji pišu za ovaj sajt, ali im ono što P4K kaže i dalje znači. Otuda je njegova uloga, kao „prvog među jednakima", poprilično nezahvalna i utemeljena na neprekidnom samo-preispitivanju koji pod (samo-)nametnutim pritiskom uvek operiše sa minimumom rizika i argumentacijom od platine. Dakle, sasvim suprotno srpskoj vladi. Zato na ovom sajtu nema humora koliko bi moglo (a ja mislim i trebalo) da bude. I zato na ovom sajtu nema (komentara) čitalaca, ali o tome kasnije.
OSTVAREN DEČAČKI SAN. Ukoliko vas mrzi da sami čitate o istoriji Pitchfork-a na Wikipediji, evo mog izbora bitnih stvari. Pitchfork je veb-publikacija koju je 1995. godine u svom podrumu, u Mineapolisu (u državi Minesota) započeo po evropskim standardima jedva punoletni Ryan Schreiber i to pod imenom Turntable. Novo ime sajt je, navodno, dobio po tetovaži koju Tony Montana ima u filmu Scarface. U početku P4K je publikovao po jednu recenziju dnevno, a broj se povećavao iz godine u godinu i danas ih ima dvadeset pet nedeljno. Sa preseljenjem u Čikago, 1999. godine, počinje lagano da se menja „neozbiljni" stil pisanja recenzija koje sve više isključuju autorova lična žitija, a sve više bivaju bazirane na opsesivno-kompulsivnom baratanju činjenicama, kompetentnoj i ozbiljnoj argumentaciji i nečemu što polako, ali sigurno postaje supervizovano „ber-Pitchforkovskim ukusom". Od samog početka vebsajt je negovao, a potom i sve više insistirao na eklektičnom izboru autora i izdanja o kojima piše, pa su tako pored dominantnih nezavisnih gitarskih izdanja recenzirana i ona iz oblasti (eksperimentalnog) hip hopa, svih vidova elektronike, najneslušljivije improvizacije, plesne i „world music" ploče svih mogućih pod-žanrova, a sopstvene dvo-mesečne kolumne imali su klupska muzika (sjajni Philip Sherburne), grajm, moderna avangardna muzika, pa čak i metal! Kao što rekoh, za petnaest godina postojanja Pitchfork je recenzirao verovatno 15-ak hljada albuma od čega je samo njih jedanaest dobilo ocenu 10.0. Od toga, ja nisam čuo samo (za) dva: 12 Rods i Walt Mink. Oba benda su iz Schreiberove rodne Minesote.
TAJNA USPEHA. Od kada pratim P4K (2003, ako me sećanje ne vara) bio sam fasciniran pedantnošću koju sam zaticao na sajtu- od stila, do izbora materijala, preglednosti istog, sistematizacije, sve zaključno sa njihovim, nekima ultra-iritantnim, sistemom ocenjivanja albuma na jednu decimalu kao da je u pitanju nekakva naučna laboratorija. Što P4K u izvesnoj meri i jeste. Čak i kada se šali ili sprda sa nekim (čuvena recenzija albuma Jet) to je uvek urađeno sa propisne distance, učtivo i sofisticirano, neljudski pedantno. Njihovi intervjui nikada nisu isprazni, ali u njima nećete naći da se ovaj ili onaj muzičar nešto posebno otvorio. Pitanja su CNN-ovski objektivna i fokusirana na „ono zašto smo tu" bez mnogo vršljanja u nestašno. Tome u prilog ide i činjenica (barem koliko je meni poznato) da je jedan jedini „incident" sa nekim muzičarem zapravo bio kada je Ryan Adams inicirao intervju sa Amandom Petrusich povodom njene oštre recenizije njegovog albuma Rock N’Roll. Ali Adams i inače radi takve stvari. U Pitchforkovoj biografiji, pak, ovo je bila pre nekakva neophodna fleka. Ta vrsta uniformnog i iznivelisanog odnosa prema stvarima rezultirala je, opet u mom slučaju, činjenicom da sam za osam godina čitanja njihovih sadržaja samo triput spustio pogled da vidim ko je autor, ali u ovom trenutku ne sećam se čak ni tih imena. To jest, van imena spomenutih u ovom tekstu, nisam siguran da znam ime ni jednog njihovog saradnika. Brandon Stosuy, autor kolumne Show No Mercy o opskurnim pod-žanrovima metala se ne računa- on je „di men" za te stvari i van P4K-a. Međutim, mnogo je ozbiljnije što ja mislim da Schreiber uopšte ni ne želi da promoviše svoje autore. Bitan je brend. I upornost i temeljnost sa kojom je taj brend građen i proširivan (što rubrikama unutar sajta, što web televizijom i festivalima po Americi i Parizu) skoro kao u nekoj korporaciji, potpuno je u drugi plan bacila „male ljude" koji stoje iza njenog uspeha. Oni su tu, ali umesto njihovih imena mogli bi da stoje i inicijali. Ili brojevi sa decimalama. Ništa se ne bi promenilo.
GDE SMO TU MI I ZAŠTO NAS NIKO NE HEBE. U svom kratkom pozdravnom govoru, povodom 15 godina sajta, Schreiber je rekao: Najviše od svega, ona (nedelja proslave- prim.aut.) je posvećena našim čitaocima bez kojih bi svo naše pisanje završilo uprazno. Hvala i uživajte. Njegov zamenik i odgovorni urednik, Mark Richardson, bio je nešto poetičniji: Iz moje perspektive, Pitchfork je mnogo više od vebsajta ili brenda ili festivala. On je više od svega ljudi koji ga prave i naša komunikacija sa publikom koja je zainteresovana za ono što mi želimo da kažemo. Ali obojica su nas, zapravo, gledali u oči i lagali kao Đilas pred gej paradu. Nešto što je skoro postala norma Internet komunikacije- komentari čitalaca, na Pitchforku nikada nije ni postojalo. Za desetak godina koliko ja pratim sajt redakcija je pravila sve moguće izbore najbitnijih singlova, albuma, dekada, muzičara i tome slično, ali čitaoci su za mišljenje, i to na redovnom presabiranju na kraju godine, zapitani samo četiri puta tj prvi put tek 2007. godine. Pitchfork je odlučio da sebe arogantno brani time što će nama zapušiti usta. Na ovaj način nijedna od tekovina nikada dovoljno javno nije dovedena u pitanje, a sami autori u isto vreme su odbranjeni od prozivki, ali i sačuvani u čauri sopstvene anonimnosti, bez mogućnosti da „zažive u narodnim masama" bilo po dobru, bilo po zlu. Dakle, od navedene želje za komunikacijom sa čitaocima u praksi nema ništa. Pitchfork jednostavno isporučuje visoko kvalitetne, za moj ukus prečesto bezdušnjikave sadržine i od svojih posetilaca očekuje samo puku konzumaciju. Kliktanje. Diskusije o sadržajima mogu se slobodno voditi na hiljadu drugih mesta, bez mogućnosti da ih išta poveže na jednom mestu i u jedan fokus. Možda vama ovakvo razmišljanje deluje odveć paranoično, ali za publikaciju koja ohrabruje i slavi izdanja i autore koji pomeraju granice oni su jedna hebeno klasična, a čak bi mogli reći i – arhaična tvorevina. Ali za još uvek neuređeni svet Internet publikacija (naročito onih koji prave transfer iz štampanih u virtuelne) P4K je snažno nametnuo „prelom", i razmišljanja i delanja, kakav smo nekada imali razbacan na stotinak strana novine. Kod njih su čak i specifične dimenzije slike i zvuka koje je Internet otvorio (od YouTubea preko streama do uplouda mp3-ijeva) kontrolisano i diskretno uvedene i to mahom na načine na koji su oni već bili korišteni u starijim medijima (televiziji ili radiju). Kao ilustracija, a ne kao interakcija. P4K je uvek ekran koji se čita.
ŠTA ĆE BITI S KUĆOM. S krahom muzičke industrije nekako je spontano došao i krah muzičkih magazina. Rolling Stone i Spin s jedne strane Atlantika i Mojo, Uncut i NME s druge strane više nego ikada su prateća industrija čiji se uticaj i smisao odvija više po inerciji, nego po diktatu tržišta. U doba kada svako od nas relativno lako može da pristupi sadržaju, a odmah zatim o istom i formira mišljenje skoro da nam više nisu potrebni ni rođeni prijatelji, a ne „neki tamo kritičari". Ali, zapravo nije tako! Zapravo, i jeste i nije. Za generacije koje su tu, oko Schrieberovog godišta (30+), P4K je redovno, ažurno, respektabilno i informativno virtuelno novinsko izdanje koje čak i u ovom odnosu u kome su nama, čitaocima, vezane ruke isporučuje dovoljno atraktivno mišljenje. O problemima koje ova generacija ima, što u pokušaju da održi korak sa stvarima, a još više da sebe natera da bude zainteresovana za iste, obavezno pročitajte fenomenalan (i verovatno jedan od najboljih ikada objavljenih na P4K-u) tekst Williama Bowersa Now What? Ne bez razloga ovaj tekst zrači istinom i energijom zato što je njegov autor više nego živahno prisutan u istom. On, baš kao i ja, ne zna šta mlađe generacije hoće i traže od muzike i muzičkih publikacija. Paradoksalno, u svom informativnom, autorovanja-lišenom modu sa bleskasto „nacifranim" recenzijama, Pitchfork deluje nenametljivo, čak nenametljivo pouzdano. Kao nulti nivo. I to će mu možda pomoći da preživi. Naravno, doba kada deca više neće ni (učiti) da čitaju nije uzeto u razmatranje. Tako ispada da tvrdo, „nemačko" insistiranje na kvalitetu proizvoda, očigledno, opstaje i u okolnostima hiljada sličnih „kineskih" blogova koji jeftinim (tehnološkim i drugim) trikovima kratkotrajno zadržavaju našu pažnju. Schreiber očigledno zna kako da zida svoj „američki san".
