Izvor: Blic, 19.Maj.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kitschme disciplina
Kitschme disciplina
Najnovija inkarnacija Discipline kičme (odnosno Disciplin A Kitschme) svedoči o tome koliko se stvari sporo menjaju u prostoru izvan ovog benda, ali i koliko kreativne energije poseduju ljudi okupljeni oko Koje. Shvatite to kako hoćete, ali nekadašnji basista Šarla akrobate i vođa Discipline kičme stigao je najdalje od svih muzičara sa ovih prostora, prestigavši u međuvremenu i značajan deo svetske konkurencije. Kako je to moguće? Pre svega tako što >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nikada nije kretao iz pozicije inferiornog Srbina, bednog imitatora anglosaksonskih uzora, niti lovca na virtualnu slavu. Umesto toga, sa beskompromisnom odvažnošću i uz dosledno odbijanje banalizacije talenta, on se bavio ispitivanjem sopstvenih mogućnosti u okviru najrizičnijeg mogućeg zadatka koji muzičar, ili bilo koji drugi umetnik, može sebi da postavi: potpune originalnosti na temeljima punog poštovanja tradicije.
Za većinu to predstavlja nepremostivu, samoukidajuću kontradiktornost, ali za Koju i Disciplinu to je bio osnov koncepta. Koncept se, kad već pominjem termin, u svakoj novoj inkarnaciji menjao tačno onoliko koliko je potrebno da bi se prilagodio zahtevima vremena i stepenu sazrevanja umetnika. Nova Disciplin A Kitschme je kvartet sa pevačicom, bubnjarom i perkusionistom koji funkcioniše kao buldožer na nizbrdici – ne treba mu se naći na putu. Promotivni singl 'Političari virusi' (Tom Tom Music), sa tri miksa iste uzbudljive i, po ko zna koji put – i na muzičkom i na ideološkom planu - inovativne numere, inicijalno je i inicijacijsko izdanje novog doba u razvoju srpskog i globalnog rokenrola.
Krug
Branko Milićević 'Sebični princ', režija Milica Kralj, produkcija Pozorištance 'Puž'
Vest da je u Pozorištancetu 'Puž' napravljena dobra predstava odavno više nije novost. Na ovoj pozorišnoj adresi kontinuirano je moguće naći samo dobre predstave 'za decu i njihove mame', kako, ponekad u šali a zapravo sa puno istine, govori Branko Milićević, duša i telo ovog pozorišta. Provereni koncept - duhovite predstave za decu u kojima mogu uživati i roditelji - imao je odličan rezultat i u ovom 'prinčevskom pokušaju'. U tri kratke priče o dva brata princa najpre je zadovoljen osnovni razlog postojanja ovakvih storija, njihov poučni karakter, što bi rekao Aristotel. Potom, u njima se deci ništa ne utuvljuje u glavu, već se činjenica da nije dobro biti sebičan prikazuje kroz zanimljive situacije i posredstvom duhovitih dijaloga. Posebnu draž ovom ostvarenju daje muzika; dve od tri priče odvijaju se u svetu muzike, što je, naravno, bio više nego pogodan teren za razigravanje poput situacije u kojoj jedan violinista (dečak) nastoji da, poput velikog umetnika, sebično dominira ne birajući sredstva.
Milićevićev komad rediteljka Milica Kralj razvila je preko cele, istina nevelike scene, pri čemu je posebno insistirala na detaljima. Bio je to razlog zbog kojeg je publika sve vreme imala utisak da prisustvuje takozvanoj velikoj formi, čemu su veoma doprinosili maštoviti kostimi Milice Bajić.
Na tom mestu valja uočiti još jednu specifičnost: za razliku od većine teatara u kojima se dostignuti standard uglavnom konzervira i vrti do iznemoglosti, u 'Pužu' postupaju sasvim suprotno. Krug kvalitetnih saradnika ovog pozorišta toliko se širi da će uskoro svako ko nije radio u 'Pužu' biti u minusu.
I na kraju ono najvažnije - ovu predstavu izvode izvrsni, brzi i sugestivni glumci Tanja Divnić, Miloš Timotijević i Branko Kockica predvođeni nadahnutim Lakom Nikolićem.
Pirevina
Jedan sam od zagovornika tzv. teorije pirevine. Da bi stvar bila jasna prvo treba podsetiti na neke osobine biljke koja se u narodu naziva pirevinom. To je vrsta trave, koja je u praksi ratara identifikovana i omrznuta kao korov, sa neverovatnom osobinom da se obnavlja u nemogućim uslovima, a posebno onda i onde gde je najžešce napadnuta - motikom, budakom pa čak i vatrom. Svaki će vam domaćin reći da je pirevina toliko uporna i izdržljiva kultura (kako one poželjne ili ciljane kulture nikada neće biti) da se prosto čini kako se aktom krčenja, svakim udarcem motike po njoj, ona samo prividno uništava, a praktično kao da se samo presađuje na drugo mesto.
Sve u svemu pirevina je čudo, voli ona mesta koje vole i poželjne kulture i obavezno se ugnjezdi među njih. Naravno da ta nezvana i neplanirana kultura smeta i oduzima snagu, kvalitet i rezultate one poželjne kulture. A pritom je žilava do zla boga. Čini se da što je više krešete i krčite da se tim više razmnožava i širi. Da čovek poludi.
Magijskim principom 'kako dole – tako gore' može se objasniti sličnost pirevine sa domaćom duhovnom kulturom, posebno stvaralaštvom. Pravi stvaraoci u nas su oduvek samonikli, neplanirani, izvan tokova poželjne kulture i tretirani na isti način kao pirevina. Ili ih skrešu ili zanemare. Naravno i jedno i drugo se radi ruralnim refleksom, dakle motikama.Trendove u pozorištu, na filmu, u umetnosti uopšte, uspostavljaju poledinci etablirani u centrima moći. Oni koji žele kakav takav uspeh treba samo da se ugledaju. Svi rade sve i na sličan način, samo ako je to 'in'. Ranije ste i po naslovu dela mogli pogoditi koje ga pozorište igra i sa kakvim pristupom. Danas nema nikakve specijalizacije, koja bi opravdala postojanje tolikih institucija, festivala i sl. Postoje još samo individualni autorski odskoci, koji se najčešće tretiraju kao pirevina.
