Izvor: Politika, 24.Sep.2012, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kišov put vere u umetnost
U godini obeležavanja pola veka od objavljivanja prva dva romana Danila Kiša, knjiga Save Babića i izložba Petra Krasa
Povodom obeležavanja pola veka od objavljivanja prva dva romana Danila Kiša „Mansarda” i „Psalm 44” (Kosmos, 1962) nedavno je u Narodnoj biblioteci Srbije bila otvorena izložba Petra Krasa „Omaž Danilu Kišu”, koja se sastoji od instalacije na zidu od crnog satena „Dunav 1942”, video rada „Dunav 2012” i „Omaža D. K.”, serije od 27 >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << printova. Izložba je na osobeni način vizualizovala neke delove Kišove poetike, a autor nas je pozvao da „razmišljamo o posvećenosti, o doslednosti i identitetu, o snazi vere u sopstveni put i o značaju ličnog iskustva u formiranju jedne umetnosti”. Kras je govoreći o počecima Kišovog stvaralaštva istakao i njegov jedinstveni literarni prosede, koji nam govori i o tome da je verovao u univerzalni jezik umetnosti.
Međutim, u godini ovoga jubileja, objavljena je i „Knjiga o Danilu” Save Babića, književnog kritičara, prevodioca, teoretičara prevoda, u izdanju beogradskog „Tardisa”, koja o Kišu govori kao o „tananom znalcu književnosti i književne teorije”, koji se suvereno kretao prostorima mađarskog, francuskog i ruskog jezika i literature. U ovom delu, kao sećanje i svedočanstvo, sadržani su Babićevi tekstovi o Kišovim prevodima, poetici, druženju i razgovorima sa njim.Sava Babić zaključuje slično, kao i Kras u svom mediju, da je Kiš od početka želeo da progovori celom svetu, ne smetnuvši s uma svoje korene, prve podsticaje, porodičnu atmosferu; tu zlokobnu zimsku 1942. godinu racije Hortijevih fašista u Novom Sadu.
Svoje viđenje pola veka od objavljivanja „Mansarde” i „Psalma 44” Kras je obrazložio na sledeći način:
– Te knjige nisu bile, naravno, Kišovi književni prvenci jer se on ranije pojavio na književnoj sceni, objavljujući u omladinskim biltenima i književnim časopisima svoje prve pesme i eseje. Ipak, u životu svakog književnika značajan je trenutak kada iz štampe izađu na videlo prvi romani, a to se Danilu dogodilo pre ravno pedeset godina. Šta nam Kišov primer danas govori? Nešto, čini mi se, što nam u ovom trenutku svima jako nedostaje, dok živimo pod teretom trivijalne realnosti koja nas stalno iznenađuje svojim novim oblicima ekonomske prinude, društvene krize i hipokrizije, kada više ni u šta ne verujemo. Jer, to se ne sme zaboraviti, Kišov put je bio put vere u umetnost. Pred sam kraj svog života izjavio je da je njegova bolest, bolest traganja za apsolutom posredstvom književnosti.
Kada čitamo Babićevu knjigu takođe imamo osećaj tog Kišovog traganja za sopstvenim izrazom, smislom jezika, još od prvih pesama koje su pripremile teme njegovih potonjih romana, i uviđamo da je za Kiša prevod zapravo bio neki vid utehe, način da jednu pesmu koja mu se sviđala do kraja učini svojom. Jedna pesma – čitav svet, celina uzdignuta do univerzalnog značenja, to je bio poetski ideal Danila Kiša, koji je poeziju prevodio sa stvaralačkom strašću, oslobađajući se „lirskog balasta”. Sebe je jednom čak i nazvao „propalim pesnikom koji svoje poetske impulse ostvaruje prevodeći poeziju”.
„Mnogo sam prevodio poeziju sa francuskog, mađarskog i ruskog, jer sam frustrirani pesnik. Počeo sam kao pesnik, ali sam na kraju shvatio da bi poezija koju bih ja pisao bila loša i da u prozi mogu mnogo bolje da izrazim sebe, bilo da se radi o romanu, kratkoj priči ili eseju”, rekao je jednom prilikom.
Kako piše Sava Babić, Kiš je umeo da uopšti svoje prevodilačko iskustvo, da uspostavi precizan odnos između nastajanja pesme i nastajanja prevoda. Prevodio je Petefija, Adija, Verlena, Cvetajevu, Đerđa Petrija, Atilu Jožefa, Mikloša Radnotija…
Međutim, ta univerzalnost Kišova, koju ističu Babić i Kras, nalazi se i u njegovom „podjednakom ustezanju od ideologija levičara, marksista, boljševika, nacionalista i desničara”, zbog čega je bio „osporavan i šikaniran od partijskih aparatčika komunističke Jugoslavije i pred kraj života doživeo je pokušaj opasne manipulacije od strane domaćih nacionalista”. Savu Babića ponekad je podsećao na Belmonda iz filma „Do poslednjeg daha”, za Petra Krasa i Kišova umetnost ima nešto što se kreće ka potpunom izrazu koji želi da obuhvati totalitet naše egzistencije. Literatura i život, da li uopšte postoje granice?
Marina Vulićević
objavljeno: 25.09.2012.
.jpg)
