Izvor: Blic, 20.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kišobran za dobro raspoloženje
Kišobran za dobro raspoloženje
Stigla zima u Wiesbaden, verovali ili ne - u novembru mesecu. Psuju Wiesbadjani i kišu i vetar, kao da nikada u svom veku, nisu čuli za elementarne nepogode, onda, kad im vreme - jeste. Giljam ulicama, natrontana i onim što mi treba, i onim što mislim da će mi trebati usput. Veselo se javim nekom od poznanika, a ovaj (ili ova), samo što me cokulom ne opale u natrontanu zadnjicu. Zaledim osmeh, izjavim saučešće zbog nevremena, obrnem se >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na peti i nastavim dalje, ovaj put oprezna, da opet ne napravim kez, kad vidim nekog poznatog. Jer, depresija zbog lošeg vremena u Wiesbadenu je – kolektivna. Tmurno nebo - tmurna lica, pomislim, al šta ja tu mogu da promenim, sem da povremeno zastanem ispred nekog šljaštećeg izloga i sama sebi uputim raspoloženje (putem sopstvenog osmeha), tek da vidim i nekog veselog. I idem ti tako od radnje do radnje, zastanem pred prozorom, protegnem kez od uveta do uveta i nastavim dalje. Kad, u nekom trenutku, istrča iz jedne prodavnice, namrgodjena žena i krenu da viče – kome se ti smeješ i keziš, debilko jedna. Ceo dan drndam u hladnom i radim po ovom kijametu, a ti se meni rugaš. Nisam gospiodjo, časna reč, pokušah da joj objasnim svoj slučaj, koji nema ama baš nikakve veze sa njenim, al ona ni da čuje. Bujica reči, kojom me zasu, sruči se na mene, strašnije od svakog pljuska, nošenog čuvenom Wiebadjenskom košavom. Ovde ni kišobran ne pomaže, pomislih, sem da dotičnu mlatnem njime. Kladim se da bi jedino to moglo da vrati raspoloženje na lica namrgodjenih Wiesbadjana.
