Izvor: Politika, 21.Maj.2015, 22:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kinezi blistaju u nizu prosečnosti
Film Gasa van Senta najslabije ocenjen, Sorentino sa Majklom Kejnom, Harvijem Kajtelom i Džejn Fondom raznežio publiku, a Hu Šijao Šjen dokazao zašto još uvek vredi verovati u suštinsku prirodu filma
Kan – Festival još pokušava da se povrati od gromoglasnog neuspeha filma „More stabala“ Gasa van Senta, jedne od ikona savremenog američkog nezavisnog filma.
Njegova priča o udovcu (Metju Mekonahi), koji posle smrti žene (Naomi Vots) odlazi u podnožje Fudžija, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u šumu poznatu po samoubistvima, puna je opštih mesta. Iako to nepregledno more stabala simbolizuje čistilište, iako se liku američkog udovca pred samoubistvom kao „saborac” u istoj misiji pridružuje i lik japanskog ražalovanog službenika kojeg tumači izvanredni Ken Vatanabe, Van Sentova potraga za stazom spasa zapliće se kao pile u kučinu, u svoj svojoj mizanscenskoj pretencioznosti i melodramskom kiču. Kan ne pamti kada je neko dobio tako slabe ocene kritike (u konačnom zbiru, smo 0,6), kao što se to sada desilo ovom višestrukom povratniku i višestrukom osvajaču kanskih nagrada.
U filmu „Glasnije od bombi” uglednog norveškog autora Joakima Trira, veštačka scenaristička konstrukcija ipak je dala solidne rezultate. Priča o posledicama samoubistva poznate ratne fotoreporterke (Izabel Iper) po njenu porodicu – muža (Gabrijel Bern), starijeg (Džesi Ajzenberg) i mlađeg sina u delikatnim tinejdžerskim godinama – prerasla je u tipični evropski film sniman na stranim lokacijama, sa stranim glumcima, na engleskom jeziku...
Solidan, ali ništa više od toga je i „ Sikario“, holivudski izlet kanadskog reditelja Denisa Vileneva, tipičan žanrovski film u kojem agentkinja FBI (Emili Blant) postaje specijalac u misiji nepoštedne borbe protiv meksičkih narko-kartela, u čemu joj pomaže konsultant sumnjive prošlosti (Benisio del Toro). Vilanev je prilično uspešno fokusiran na tragediju izgubljenog čoveka spremnog na osvetu, vešto orkestrira akciju vodeći je do prave erupcije masakra porodice narko-bosa...
Novi film kineskog autora Žija Žangkea „Brda se mogu razdvojiti“, baš poput njegovog prethodnog filma „Dodir greha“ za koji je na 66. Kanu osvojio nagradu za najbolji scenario, poseduje epizodističku strukturu. Priča je sada „razlomljena” u tri vremenska perioda (1999, današnjica i budućnost), prati porodicu vlasnika rudnika i veoma slikovito govori o promenama u kineskom društvu u kojem kapitalizam više ne kuca samo na mala vrata...
Uvećan broj francuskih filmova u ovogodišnjem glavnom takmičarskom programu do sada se pokazao kao neopravdan. Recimo, Majvenin film „Moj kralj“ drugi je najgore ocenjeni film posle Van Sentovog, iako je u njemu Emanuel Berko (čijim je filmom otvoren Kan) kao potčinjena žena izvrsna uz partnera Vinsenta Kasela. Podbačaj je i francuska priča o incestuoznoj ljubavi „Margareta i Žilijen“ Valeri Donizeli (jedna od tri rediteljke u ovogodišnjoj konkurenciji), kao solidan se pokazao socijalno angažovani film „Zakon tržišta“ Stefana Brizea sa Vinsentom Lindonom u ulozi upravo otpuštenog pedesetogodišnjaka, a iako pomalo pretenciozno „angažovano“ postavljen sasvim je zadovoljio i „Diopan“ Žaka Odijara (o imigrantima, iz građanskim ratom pokošene Šri Lanke, koji pokušavaju da nastave život u Parizu)...
Iz filma „Atentator“ Hu Šijao Šjena
Posle ovog niza prosečnosti usledilo je ushićenje filmovima „Mladost” Paola Sorentina i „Atentator” Hu Šijao Šjena. Italijanski „oskarovac” Paolo Sorentino ponovo je snimio film na engleskom jeziku i to sa sjajnim glumačkim zvezdama poput Majkla Kejna, Harvija Kajtela i Džejn Fonde u glavnim ulogama. Svoje vremešne junake i glumce poveo je u banju, odnosno danas velnes centar u Davosu, gde je svojevremeno Tomas Man smestio radnju svoje drame „Čarobni breg”. A ti Sorentinovi junaci su: dirigent i kompozitor koji se u mladosti družio sa Stravinskim (Majkl Kejn), filmski reditelj koji sprema svoj testamentarni film (Harvi Kajtel), glumac kojeg svet pamti jedino po ulozi robota (Pol Dano), ostarela glumica (Džejn Fonda) koja je u luksuz švajcarskih Alpi stigla samo kako bi reditelju saopštila da neće igrati u njegovom filmu, jer su joj ponudili bolje plaćenu ulogu stare alkoholičarke u meksičkoj TV seriji... Idilu i mir bogatih i slavnih, koji u švajcarskoj banji osvežavaju i podmlađuju svoja ostarela tela, pomutiće kratki dolazak prelepe Mis Univerzuma (Rejčel Vajs), pokrenuvši istovremeno stare strasti i sećanja na mladost, što sve zajedno rezultira i humornim i dirljivim filmom o prolasku vremena...
Epski film epohe „Atentator” kineskog reditelja Hu Šijao Šjena koga veoma dugo nije bilo u Kanu, uzbudljivi je dokaz da pravi film još uvek postoji i da film još uvek može biti vrhunska umetnost! Vizuelno, ovo je jedan od najnadmoćnijih filmova ikada snimljenih. Vizuelno remek-delo. Svaki kadar je poput maestralno naslikanog slikarskog platna, punog raskošnog kolorita i vanserijske upotrebe svetlosti i senki. Priča Šjenovog filma smeštena je u deveti vek u severnoj Kini, gde generalska ćerka plave krvi, odgajana u manastiru u kojem je obučavana za borilačke veštine, ali i potiskivanje osećanja prema porodici i prijateljima, dobija zadatak da ubije voljenog čoveka kojem je bila obećana. I zato je u ovom filmu i puno izvanredno režiranih borilačkih scena u kojima Šu Ki (atentatorka) i Čang Čen (velika zvezda kineskog filma, igrao u filmovima Anga Lija) blistaju, a filmska koreografija i raskoš kostima dolaze do punog izražaja.
I Hu Šijao Šjenov i Sorentinov film priključuju se listi najboljih do sada viđenih u Kanu, na kojoj su još i Nemešov „Šaulov sin”, Moretijev „Moja majka”, Hirokazu Kore Edin „Naša mala sestra” i „Kerol” Toda Hajnesa...
---------------------------------------------------------------------------
Muško-ženske podele oko filma „Kerol“ Toda Hajnesa
Na kritičarskoj listi „Skrin internešenela“ najveću ocenu u zbiru (čak 3,5) ima američki film „Kerol“ Toda Hajnesa, rađen prema romanu „Cena soli“ Patriše Hajsmit.
Kejt Blančet u filmu „Kerol“
Zanimljivo, ali sa ovakvom ocenom za film „Kerol“ koju su dali kritičari isključivo muškog roda ne slažu se žene koje je, zbog preterane romantizovanosti i izostanka duboke emotivnosti, snage intimnosti i istinske životnosti (što sve inače postoji u romanu) Hajnesov film ostavio prilično hladnim. Biće da je fascinacija telesnom ljubavlju između dve žene, čemu su muškarci inače skloni, imaginativno nadgradila sve ono čega u filmu inače nema.
Kako bilo, tek „Kerol“ je jedan od ozbiljnih favorita za neku od kanskih nagrada i to pre svega zato što su i Kejt Blančet kao Kerol i Runi Mara kao Tereza izvanredne. U razgovoru sa novinarima u Kanu, Kejt Blančet se osvrnula na period u kojem je Hajsmitova pod pseudonimom pisala roman (1950) i komentarisala današnjicu rečima: „Ne mislim da se danas situacija dovoljno promenila, jer je homoseksualnost zabranjena zakonom u sedamdesetak zemalja sveta. Živimo i dalje u konzervativnim vremenima iako je u Americi i ostatku zapadnog sveta uočljiv napredak u poređenju sa pedesetim godinama prošlog veka kada je homoseksualnost bila stigmatizovana i zabranjena. Još je dug put pred nama...“
