Izvor: Politika, 17.Feb.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kineski filmski šah-mat
Kakav program takve i nagrade, neki su od komentara na odluke berlinskog žirija, a osvanuli su i naslovi „Ne brinite, Kan će biti bolji!”
Berlin – Završena je velika filmska fešta – 64. Berlinale, čiju je bogatu programsku trpezu činilo čak 409 filmova, što najslikovitije opisuje grandomaniju dugogodišnjeg festivalskog čelnika Ditera Koslika i njegove saradničke svite.
Kritikovan zbog niskorangiranog kvaliteta ovogodišnjeg glavnog programa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (nažalost, ni Špekova Panorama, ni Terehteov Forum nisu se u ovom izdanju proslavili), Koslik je ipak doneo radosti onima koji su na festivalskom Evropskom filmskom marketu (kupci svetskih prava i distributeri), obavili značajne kupovine do kraja nezavršenih filmova za koje se pretpostavlja da će biti zanimljivi predstojećem Kanskom festivalu.
Zato su u čuvenim američkim filmskim časopisima i osvanuli naslovi poput „Ne brinite, Kan će biti bolji!”
Po logici stvari, najviše su se svom berlinskom nastupu obradovali festivalski pobednici. I u dosadašnjoj istoriji Berlinala i u njegovoj najbližoj prošlosti, događalo se da pobedi kineski film, ali je to uvek bio onaj koji je u sebi nosio snažni društveno-politički angažman, ukazivao na dovijanje autora u odnosu na strogi sud kineskih filmskih cenzora i slično.
Ovogodišnji dobitnik „Zlatnog lava”, kineski film „Crni ugalj, tanak led” Djao Jinana, nije iz te „fioke”. Ovde je reč o klasičnom žanrovskom filmu, krimi-detektivskoj priči, filmu kakav se do sada nije snimao u Kini.
U tom smislu, Jinanov film jeste zanimljiv, a što se tiče njegovih dometa – pa, ovakvih smo se filmova snimljenih uglavnom u Americi, o detektivu koji rešava slučaj serijskog ubice, do sada vala nagledali.
Ipak, Jinan u poznatu i prepoznatljivu žanrovsku matricu unosi dašak svežine. Najviše u smislu da se kod gledaoca budi svest o tome da se Kina znatno promenila i da se te promene ne odnose samo na ekonomsku ekspanziju i dominaciju, već i na očigledno popuštanje na planu umetničkih i filmskih sloboda.
To je prošle godine bilo nagovešteno filmom „Dodir greha” Žija Žangkea (jedan od prošlogodišnjih Kanskih pobednika), a sada je potvrđeno Jinanovim „Crni ugalj, tanki led”.
I jedan i drugi govore o tome da nagli ekonomski bum i otvaranje Kine svetu (čitaj, Zapadu) donosi i žrtve, kriminal je u porastu. Međutim, da kineska cenzorska filmska komisija nije dala dozvolu za snimanje filmova o ovoj temi, filmska javnost bi o ovom delu kineske stvarnosti bila neobaveštena.
Sila je ta Kina. Od dvadeset filmova u takmičarskom programu njenih je, zahvaljujući Kosliku, bilo čak tri, a od toga su dva osvojila ukupno tri „medveda” – uz Jinana, još i njegov glumac Ljao Fan, kao i Đen Zeng za najbolju fotografiju u filmu „Slepa masaža” Lu Jea. Da je žiri i hteo, nije ih mogao zaobići.
Mnogi su posle ceremonije dodele nagrada ovogodišnjim laureatima mrzovoljno reagovali uz komentar „kakav glavni program, takve i nagrade”, ne osvrćući se samo na „kineski rasplet” u procesu odlučivanja žirija pod komandom američkog scenariste i reditelja Džejmsa Šejmusa.
Mnogima se nije svidela ni odluka da se „Srebrnim medvedom” za najbolju režiju nagradi Ričard Linklejter, kada je njegov 164-minutni film „Dečaštvo” mnogo jači na planu scenarija nego na planu režije, a mnogo je i onih koji su ubeđeni da su Linklejter i Ves Anderson (Gran pri žirija za „Grand hotel Budimpešta”), trebali na tronu da zamene mesta.
Ni predstavnici nemačke filmske sile ne skaču u vis od sreće što je samo jedan od njihova četiri filma (i još pet nemačkih koprodukcija) u glavnom takmičarskom programu osvojio nagradu i to „samo” za najbolji scenario (Ana i Ditrih Brigeman za „Stanice krsta”).
Jedino, gotovo apsolutno saglasje sa odlukama žirija odnosi se na „Srebrni medved - Alfred Bauer”, nagradu za film koji otvara nove perspektive, koja je dodeljena francuskom doajenu Alanu Reneu za, po mnogo čemu izuzetan film „Voleti, piti, pevati”, to jest „Život Rajlijev”.
Nagrada „Alfred Bauer” uglavnom je bila dodeljivana debitantima kao znak da su nagovestili snažnu budućnost svog filmskog stvaralaštva. Alan Rene ima 92 godine, ali je njegov film urađen sa takvom stvaralačkom energijom, kao slavlje života i umetnosti, da mu na tome može pozavideti svaki mladić!
I žiri međunarodne kritike Fipresci, u čijem je radu učestvovala i potpisnica ovih redova, za najbolji film 64. Berlinala proglasio je upravo Reneovo delo, a tokom procesa odlučivanja često je bila izražavana bojazan da će ga glavni žiri zaobići (to se sa velikim Reneovim delima često u prošlosti događalo). Žiri Džejmsa Šejmusa je dokazao suprotno: Renea nije bilo moguće ignorisati!
Najveći festivalski gubitnik je britanski film „’71.” Jana Demanža, koji je izvan svake sumnje bio najbolji debitantski film. Uprkos skromnom nastupu, na dobitku je i srpska kinematografija zahvaljujući Nikoli Rakočeviću, jer se prvi put dogodilo da naš glumac bude proglašen za „Zvezdu u usponu”.
Dugogodišnji napori Odeljenja za međunarodnu saradnju Filmskog centra Srbije (Srbija je preko FCS članica Evropske filmske promocije) da za evropske mlade nade nominuje i našeg kandidata, konačno se isplatio!
Posle jedanaestodnevnog iscrpljujućeg filmskog maratona na 64. Berlinalu, raduje povratak kući. Na putu do Aerodroma „Tegel”, na balkonu stambene zgrade visi natpis : „Ovde postoji slobodna soba za Snoudena!” Nastavak sledi, i na filmskom platnu i u životu...
Dubravka Lakić
objavljeno: 17/02/2014
