Izvor: Politika, 07.Maj.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kič je kič
DA NAM ŽIVI, ŽIVI RAD je NAJBOLJI kabare koji sam video u našem pozorištu, koji bi bio još i bolji da nije došlo do cenzorskih intervencija Kokana Mladenovića i ekipe oko njega u pozorištu. Ekipe koja se prepala od sopstvene ideje da prave politički kabare!
Može izgledati da se nepozvan uključujem u ovu diskusiju koja se odvija na stranicama „Politikinog” Kulturnog dodatka, ali želim da se oglasim jer se smatram direktno PROZVANIM nekim izjavama Kokana Mladenovića, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koje se tiču položaja dobronamernih i zlonamernih pozorišnih kritičara, položaja prijatelja i neprijatelja neke pozorišne kuće i neke pozorišne politike i repertoara... kao i što se tiče umetničkih sloboda umetnika, naročito onih mladih i naročito onih koji su u Ateljeu 212 uradili predstavu DA NAM ŽIVI, ŽIVI RAD i koji su svojim radom na toj predstavi izazvali još jednu buru u čaši balkanske pozorišne vode u Beogradu.
Hoću da se oglasim jer se osećam i sam PROZVAN izjavama Kokana Mladenovića o nepodobnosti kritičara Ivana Medenice i zbog uskraćivanja protokolarnih karata ovom kritičaru za predstave Ateljea 212, jer sam i sam takoreći dnevno aktivan pozorišni kritičar – pišem redovno za Radio Beograd 2 i pišem samostalno, bez cenzure – što znači često i veoma NEGATIVNO i o predstavama Ateljea 212 – i o famoznoj KOSI, kao i o drugima koje smatram lošima. Videći da je to postalo zabranjeno odlukom Kokana Mladenovića – ili bar može izazvati suspenziju sa liste dobrodošlih kritičara i pokušaj odstranjivanja sa kritičarske pozicije, znači može se raditi o uskraćivanju prava na rad kritičaru, prinuđen sam da i sam kažem nekoliko reči o tom problemu.
Plati, bato!
Naime, posao kritičara je deo jednog ukupnog pozorišnog posla i kritičar je taj koji je , zastupajući i pozorišnu publiku, ali i vreme u kome živimo, kao ukupnu istoriju drame i pozorišta, i još šire – zastupajući sve znanje ovog sveta, odgovoran pred svima – daje svoj stav javno o predstavi koju je sa tom publikom gledao.
Pozorišni kritičar je onoliko u pravu koliko uspeva da stavi viđenu predstavu u realan društveno-istorijski i umetnički kontekst i prikaže to delo tako da ga publika koja pročita kritiku, doživi još jednom, ne u pozorištu i zajedno sa ostalima, nego kod kuće u tišini razmišljanja i ponovnog analiziranja. Ukoliko kritičar ne pogodi nikakve zajedničke misli publike i ljudi koji uopšte čitaju kritiku – onda ta kritika nije ni bitna. Ukoliko kritičar pogađa tačno u važna mesta - predstave i publike, društva i vremena istovremeno – javlja se i efekat uzburkanih reakcija, kod onih činilaca koji su nezadovoljni procenama i stavovima, a smatraju ih moguće prihvatljivima od onih ljudi kojima se i sami obraćaju.
Kokan Mladenović se ponaša, u svojstvu upravnika Ateljea 212, kao da je šef nekog klana ili bar neke velike multietničke kompanije, koja štiti svoja ugrožena prava da proizvodi i prodaje svoje proizvode. Hoću da kažem da akcije koje sprovodi ovaj upravnik, deluju tako kao da su namenjene, ne pozorištu koje se bavi umetničkim proizvodima i njihovom prikazivanju publici, nego kao da proizvodi bar oružje, ako ne i samu nuklearnu bombu!
Poverovao je ovaj upravnik pozorišta da je ovo pozorište nekako postalo njegovo i da se svako ko o tom pozorištu misli ili kaže nešto što se njemu ne sviđa, ima smatrati njegovim i time i pozorištevim neprijateljem, ako mogu tako direktno i bukvalno gramatički i pravopisno rogobatno da se izrazim. Mislim – zanesen uspesima u konstruisanju ekipe novinara i propagatora jedne svoje paškvilne ideje o tobožnjoj revoluciji u pozorištu i društvu – tobožnjoj u smislu lažnoj i banalnoj, proizvoljnoj i suprotnoj ideji revolucije – znači suprotnoj jasnoj promeni u društvu ili pozorištu... Kažem, zanesen uspesima u formiranju plaćenih timova novinara zaduženih za pohvale i reklamu rada ovog pozorišta – Kokan Mladenović je zaboravio da ima i ljudi koji smeju da smatraju, da je to što on prikazuje u svom repertoarskom opusu, slabo, diletantsko i lažno. I ne samo što to zaboravlja nego bi hteo i da zabrani da se to piše i misli. Ili bi bar hteo da zabrani da se tako piše besplatno – plati ti bato, kartu pa piši šta hoćeš, ako to hoće neko da objavi – dok i to nismo zabranili. Radi se, naravno i na tome, znam pouzdano!
Dakle, Ivan Medenica – ali i bilo koji kritičar koji ne piše pohvalno, nego piše loše – kritički, otrežnjujuće, o diletantskim i rasklimatanim, lošim repertoarskim potezima i o prosto rečeno LOŠIM predstavama, tako kako se o njima piše u normalnom svetu – e takav kritičar neće dobijati NAŠE karte više za badava!... Čije su to karte NAŠE – možda je te karte nasledio Kokan Mladenović od svojih predaka, pa ih brani od zloupotrebe jednog bednog kritičara i neznalice pozorišta, profesora Istorije svetske drame, Ivana Medenice, štiteći tako budžet Republike Srbije jer neće izdati besplatnu kartu jednom kritičaru koji, zamislite, ima smelosti da prevaru i kič nazove prevarom i kičem!... Mislim – kako sam i sam tako nazivao takve poteze dotične repertoarske politike i dotičnog revolucionarnog repertoara, smatram da ni ja nisam zaslužio da se na mene arče društvene, Ateljeove, Kokanove – pare za besplatne karte za predstave, jer nisam PRIJATELJ takve pozorišne kuće – nijedne sobe ni kuhinje u toj kući! Nisam! I svaki onaj ko i dalje bude uzimao besplatne karte od Ateljea 212, moraće da se zakune, tu na samoj blagajni, na Bibliju ili na Program Revolucionarne predstave, da će o predstavlenijima sa te scene pisati, pričati i misliti – samo POHVALNO! Jer u suprotnom, teško si ga njemu – dobiće i takve atribute kao što je nezahvalan, ali možda i nepismen, polupismen... a u svakom slučaju – zlonameran!
Lažni glamur
Odričem se prava na besplatne ulaznice u Atelje 212 i zaklinjem se javno, da neću više pisati ni negativno ni pozitivno i nikako o ovom pozorištu i njegovim predstavama. Jer – znam unapred da ja nisam taj dobronamerni kritičar koji će PROPAGIRATI taj, tobožnji revolucionarni repertoar. Naprotiv – ja sam se već pokazao kao neprijatelj takvih gluposti i zamazivanja očiju i pozorišne laži i prevare, koju nam Kokan Mladenović, onako DADOVski banalno i nedoučeno, a agresivno i nadmeno, na silu servira i tera nas svojom plaćenom propagandnom mašinom da zavolimo taj lažni glamur u koji ni sam ne veruje, naravno.
A sada i nekoliko reči u odbranu predstave i režije Anđelke Nikolić i teksta njenog i Milana Markovića – DA NAM ŽIVI, ŽIVI RAD. Pisao sam kritiku koja je objavljena i rekao sam da je to NAJBOLJI kabare koji sam video u našem pozorištu. Smatram da bi taj kabare bio još i bolji da nije došlo do cenzorskih intervencija Kokana Mladenovića i ekipe oko njega u pozorištu. Ekipe koja se prepala od sopstvene ideje da prave politički kabare!
Srećom, talenat mladih autora je nesporan – što se videlo po mnogim pozitivnim kritikama koje je, na primer, Anđelka Nikolić dobila za svoj rad – mislim da nema nijednu negativnu do sada!... Bahato osporavati autorima talenat i tražiti njihovu ZAHVALNOST što su se odazvali na poziv da urade predstavu – to je u najmanju ruku besmisleno, ili ako hoćete i zlonamerno, ili čak – perverzno!
No, kako uvek kažem u kritikama – naše pozorište ne može da bude bolje od našeg društva!... I sam Šekspir je to rekao – POZORIŠTE JESTE OGLEDALO STVARNOSTI – vremena, društva, ljudi, odnosa, ukusa, slobode, nasilja, stvaralaštva... Sve što se dešava u društvu, dešava se i u pozorištu. Ali – to ne znači da se protiv svih tih pogrešaka ne borimo!
Naprotiv – smatram da je borba tek počela!
Autor je reditelj i kritičar iz Beograda
Goran Cvetković
[objavljeno: 08/05/2010.]
