Izvor: Politika, 10.Sep.2010, 23:27   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kesa posvećena radnicama iz Maksija

Niko nije obraćao pažnju na ženu sa „kalašnjikovom” na ulici. Jedino mi je jedan čovek, koji je sedeo na klupi i pio, rekao da on vrlo dobro zna šta držim u ruci, jer je on držao to isto oružje 175 dana – kaže Milica Tomić povodom izložbe u Galeriji MSUB

Uprkos potvrđenoj internacionalnoj reputaciji, beogradska umetnica Milica Tomić prvi put izlaže samostalno posle 22 godine (izuzimajući predstavljanje jednog rada u Kulturnom centru Beograda) u beogradskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Salonu Muzeja savremene umetnosti. Izložba nosi naziv „Sigurnost u putu” prema istoimenom radu, odnosno izjavi Esme Čikarić, studentkinje psihologije i pedagogije, u filmu koji je deo izložbe. Na izložbi u Salonu MSU Milica Tomić, pored ovog, predstavila je i radove „Jednoga dana umesto noći blesnuće svetlo iz mitraljeza, kad drukče svetlost ne može doći” (iz poeme Oskara Daviča)...” u formi fotografije i videa, „Četiri lica Omarske” i „Jugoslavija”.

Galerijski prostor zamišljen je ne samo kao izlagački, već i kao prostor produkcije radova i podrazumeva kompleksnost odnosa na osnovu kojih nastaje jedno umetničko delo kao „zajedničko dobro”.

Poslednje dve decenije Vaše ime najčešće odjekuje iz pravca evropske umetničke scene i povremenih domaćih grupnih izložbi. U kom smislu je za Vas ovo samostalno predstavljanje važno. Ili, kako se osećate?

Izložba u Galeriji MSUB je pre svega antisamostalna izložba, pošto u produkciji radova, autorstvu i događajima na mojoj izložbi učestvuje mnogo ljudi. U nastanku jednog umetničkog rada uvek učestvuje velika mreža ljudi, ali zbog prirode sistema u kome živimo, što podrazumeva i ovaj naš, umetnički sistem, čitava produkciona mreža ostaje nevidljiva, a umetnik koji potpisuje izložbu postaje „autor” ovih složenih odnosa i produkata, često i protiv svoje volje.

Da bi nastalo neko delo i da bi čovek uopšte nešto pokrenuo, predstoji dug i kompleksan proces mišljenja, uticaja, odnosa i politike koju zastupa. Dakle u pitanju je šira intelektualna zajednica koja na posredan, a nekad i neposredan način kreira i međusobno utiče jedna na drugu. Za mene je ovo javno predstavljanje u kontekstu Salona MSU bitno, jer je Beograd mesto sa koga govorim, mesto mišljenja, kreiranja i nastanka većine mojih radova. Ovo je idealna prilika da se upravo ova mreža odnosa, ljudi, uticaja i ideja učini vidljivom.

Najjednostavnije rečeno, cilj mi je da na ovoj izložbi pokažem da je svako umetničko delo zajedničko dobro, jedan nov tip vlasništva, potpuno suprotan privatnom i javnom dobru. Jedan oblik vlasništva koji nas tek čeka.

 Rad „Jednoga dana umesto noći...” nastao je tako što ste sa mitraljezom u ruci i kesom sa namirnicama iz Maksi samoposluge obilazili mesta u Beogradu, malo poznata po antifašističkom delovanju u Drugom svetskom ratu. Šta je osnovna ideja ovog rada?

„Jednog dana umesto noći, blesnuće rafal iz mitraljeza kad drukče svetlost ne može doći” je intervencija u javnom prostoru Beograda koja je trajala skoro dva meseca. Ova intervencija je nematerijalni spomenik, način da se obeleže uspešne akcije NOB-a i NOP-a, kao i običnih građana tokom Drugog svetskog rata u Beogradu. Ovo je rad o brisanju NOB-a i antifašizma iz javne istorije i javnog sećanja, ali i novim oblicima fašizma i to ne samo u Srbiji. S obzirom na to da živimo u vremenu kada je fašizam svuda oko nas, jer je ugrađen u zakone i administraciju – nije ga uvek lako prepoznati.

Ja takođe postavljam pitanja: Kome pripada javni prostor? Da li nasilje može biti konstruktivno? „Jednoga dana…” je posvećen beogradskim Anarho-sindikalistima. Njihovi članovi i simpatizeri su igrom slučaja uhapšeni baš u toku ove moje akcije, i smatram da je njihovo hapšenje bio direktan dokaz da zakon o antiterorizmu redukuje prostor političkih i građanskih sloboda. Ovde se radi pre svega o kriminalizaciji mišljenja i govora, odnosno kriminalizaciji politike koja je izvan „sporazuma” o tome šta je politika.

 Šta simboliše kesa iz Maksi samoposluge?

Svako jutro kupujem u Maksi samoposluzi, i svako jutro razgovaram sa ženama koje su tamo zaposlene. Svako jutro sam svedok da korporacija koja upravlja Maksijem drži svoje radnice, koje uglavnom imaju preko pedeset godina, u totalnom ropstvu, jer one nisu u mogućnosti da daju otkaz i nađu drugi posao. Zbog toga one rade po dvanaest sati dnevno, subotom, nedeljom i praznicima, za bezobrazno male plate. Obavezne su da nose dresove fudbalske reprezentacije Srbije kao pokretni ljudski bilbord advertajzing kampanje Maksija, da gazdi štede na najlon kesama, dužne su da administriraju nagradne igre… Kesa koju nosim u akciji posvećena je njima.

Kakve su bile reakcije sugrađana? Kako objašnjavate te reakcije?

Reakcije sugrađana tokom same akcije gotovo da nije bilo. Niko nije obraćao pažnju na ženu sa „kalašnjikovom” na ulici. Jedino mi je jedan čovek, koji je sedeo na klupi i pio, rekao da on vrlo dobro zna šta držim u ruci, jer je on držao to isto oružje 175 dana. Pa ne znam, ali pada mi na pamet da je takva reakcija proizvod poricanja i normalizacije nasilja i terora.

 Istu akciju krajem avgusta sproveli ste i u Kopenhagenu gde ste imali samostalnu izložbu. Kakva je tamo bila reakcija, uporedite sa beogradskom.

U Kopenhagenu sam kao i u Beogradu obišla neobeležena mesta akcija antifašističkog otpora nacizmu, odnosno sećanja na skorije borbe građana (1992) protov vlasti. Tako da ovaj moj rad polako počinje da crta evropsku mapu istorijskih i aktuelnih sukoba sa nastojanjem države da izbriše i zaboravi sve pokrete otpora koji se sa njom sukobljavaju, odnosno građanskog rata koji tinja oko prava na sećanje i distribuciju tog prava u javnom prostoru. U Kopenhagenu su, kad god bi me ugledali, brzo okretali glavu u drugom pravcu. Međutim, u kraju grada koji je naseljen emigrantima, narkomanima i prostitutkama, prilazili su mi i govorili o tome koja je njihova veza sa ovim oružjem, tražili da vide, fotografisali mobilnim telefonima, itd.

Sigurnost u putu je Vaš monolog u kolima dok putujete u Tuzlu. Zašto u Tuzlu? Šta nam otkriva Esma Čikarić?

Tuzla je za one koji su preživeli etničko čišćenje, progon, torturu i na kraju genocid, sinonim za slobodnu teritoriju. Esma Čikarić je žena koja je 1991. bežeći od etničkog čišćenja iz Kamenice, malog podrinjskog sela u kojoj joj je ubijen otac, sa majkom i sa bombom u džepu prošla put na kome su je progonile trupe Republike Srpske. Tuzla 1991. nije značila samo slobodnu teritoriju za jednu naciju, već za sve one koji nisu smatrali da se ljudi mogu etnički podeliti. Esma Čikarić je, tada 1991, u zbegu uzela bombu u ruke, kako bi kontrolisala svoj život i pravo na način kako će umreti. Esma je nakon ovih devetnaest godina postala žena koja i danas kontroliše svoj život: mimo dominantnih kulturnih običaja, u kasnim godinama počinje studije, nakon deset godina volonterskog rada sa izbeglicama, izabrala je svog životnog partnera i rodila dete. Međutim, Tuzla je isto tako mesto u kome se okupljaju žene koje su izgubile sve u srebreničkom genocidu: muževe, sinove, braću, rođake. To je svet žena bez muškaraca, kuća bez porodica, zajednica bez njenih članova – u kome žene s mukom nalaze način da žive sa gubitkom.

 Rad „Četiri lica Omarske” otkriva četvorostruku simboliku ovog rudnika – rudnik iz epohe socijalizma, potom logor, sada mesto poznate svetske kompanije Arcelor Mittal Steel, i mesto gde je sniman film „Sveti Georgije ubiva aždahu”. Šta je Vama u ovom kontroverznom kontinuitetu bilo inspirativno?

Sve tri epohe Omarske duboko su povezane i jasno govore o raspadu Jugoslavije i o sudbini svih nas, njenih građana i građanki. Rudnik Omarska iz vremena socijalističke Jugoslavije se 1992. godine u vreme rata devedesetih u Bosni preobrazio u logor masovnog ubijanja i torture ne-srpskog stanovništva, da bi onda gotovo nepromenjen, pre nekoliko godina, postao rudnik u većinskom vlasništvu svetske kompanije Arcelor Mittal Steel na teritoriji Republike Srpske. Memorijal, sećanje na žrtve ne postoji, rudnik radi punom parom, na istom mestu, koristeći iste prostorije koje su nekad bile prostor mučenja i ubijanja, kao da se nikad ništa nije dogodilo. I na kraju, Omarska postaje „studio” za snimanje istorijskog filmskog spektakla i učestvuje u konstrukciji novog srpskog identiteta i istorije.

Današnja Omarska pre svega govori o strategijama brisanja i negaciji genocida, etničkog čišćenja i terora tokom devedesetih.

Mi smo pre tri meseca oformili Radnu grupu koju čine mladi autori koji dolaze iz različitih oblasti: filma, arhitekture, političkih nauka, istorije umetnosti, filozofije i književnosti (Mirjana Dragosavljević, Srđan Hercigonja, Viktor Milanović, Vladimir Miladinović, Marija Ratković, Dejan Vasić, Sandro Hergic, Zoran Vučkovac). U projektu učestvuju i fondacija za savremenu umetničku produkciju Heartefact (Andrej Nosov, Milica Milić, Stanislav Tomić) i DELVE (Ivana Bago, Antonija Majača, kustoskinje iz Zagreba).

Način izlaganja ovog rada osmišljen je u formi javnih radnih sastanaka sa gostima koje pozivamo i koji će se odvijati u toku trajanja izložbe u Galeriji MSUB.

 Marija Đorđević

objavljeno: 11/09/2010

Nastavak na Politika...