Izvor: B92, 19.Maj.2008, 16:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Katyn
S obzirom na vrlo uopšteno znanje koje sam imao o događajima u Katinjskoj šumi, prosto sam se iznenadio utiskom koji je sam naziv filma ostavio na mene.
U pitanju je bio vrlo jasan, zlokoban i morbidan osećaj.
Dakle, za one neupućene, ovo je film o pokolju poljskih oficira od strane sovjetske Crvene armije 1940. godine, počinjenom u Katinjskoj šumi.
Pošto se radi o filmu koji se bavi jednim od najtragičnijih događaja u istoriji Poljske nekako je bilo >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << logično da će se oko njegove realizacije angažovati neki od, može se slobodno reći najcenjenijih poljskih, a ujedno i svetskih umetnika, a ja ću nabrojati samo dvojicu, a to su reditelj Andrzej Wajda i kompozitor Krzysztof Penderecki.
Imajući u vidu kompleksnost i grandioznost teme, postojala je realna opasnost da film odiše suficitom atrficijelnosti i plakatizma. Na ovom mestu moram samo da pomenem '’Boj na Kosovu’’ kao našu tragičnu paralelu, kako istorijsku tako i filmsku. Iako tu činjenicu znamo svi, bitno je da se redovno podsećamo, kako nam se takva greška ne bi desila i drugi put, imajući u vidu da se kinematografija Vojvodine nije nikada oporavila posle izvikanog NOB spektakla "Veliki Transport".
Svaka druga paralela ovih filmova sa "Katyn" bi bila neukusna.
Film počinje scenom masove bežanije koja je usledila nakon Poljske kapitulacije, a jedna žena pokušava da ubedi svog muža oficira da pobegne iz zarobljeništva u koje je pao. Film dalje prati sudbinu te žene, ali i članova drugih porodica koje su, takođe, bile pogođene ovim događajem.
Jedna od najopštijih poenti na koje nailazimo u filmovima je ona koja polemiše sa čuvenom Stajinovom izrekom - a to je da je jedna smrt tragedija, a smrt mnoštva stvar statistike, i pritom ne mislim samo na smrt. Takve, i slične zaključke možemo primetiti čak i u žanrovski potpuno drugačijim filmovima, poput '’Zaposlena Devojka’’ u kome u poslednjem kadru filma shvatamo da je ona samo mali delić u ogromnoj fabrici kapitalizma, a sve do maločas smo prisutvovali stoprocentnom nagonu nejnog bića da se ostvari kao individua u tom svetu.Tako i u filmu "Katyn", upoznavanjem žrtava, želimo da se borimo protiv užasavajuće statistike zla u nadi da će i nas jednom posmatrati kao ljudska bića, a ne kao nepregledne, ničim obavezujuće cifre.
Ovo nije film koji će vas prikovati svojom originalnošću ili nesvakidašnjom dramatikom. Ovo je film koji postepeno gradi atmosferu i gde je sve usmereno na zadnjih deset minuta filma, kada se vraćamo u 1940. godinu i postajemo nemi svedoci tragedije koja zaprepaštava svojom mehanikom ubijanja i gde svakog ko je znao, a nije smogao snage da savlada u sebi želju da vikne, snalazi ista teška i mučna sudbina.
Nepretenciozan u svojoj osnovi, duhom uronjen u tragično, a ne u polemiku o istorijskim nepravdama kojima je sklon svaki narod, ovaj film celom događaju dodaje drugačije aspekte i to one koje imaju veze sa tišinom, sa dubokim saosećanjem sa žrtvama i njihovim porodicama ( jer samo da podsetimo, u Katinjskoj šumi je ubijeno na hiljade poljskih rezervnih oficira kojima osnovna vokacija nije bila ratovanje već su predstavljali duhovnu, ali i svaku drugu elitu zemlje ) ali i sa nečim čemu danas još uvek ne znamo ime, a ima veze sa poslednjim kadrom filma.
Da ne bih zvučao suviše naklonjen mistifikaciji moram reći da se ne radi o nekom epohalnom kadru. U pitanju je više slikovni nego dramski kadar. Deo ramena čoveka bačenog u masovnu grobnicu, polako prekriva zemlja koju nanosi bager, i iza drveta u pozadini nestaje Sunce. Možda upravo zbog toga on u svojoj suštini postaje prvenstveno dramski, jer u času sumraka civilizacije i našeg najvećeg očaja, skloni smo da očekujemo i od prirode da se pobuni ali se to ne dešava. Priroda ostaje hladna, i ravnodušan saučesnik zločina, ali na neki način i neko ko će tu tajnu i sakralnost čuvati od ljudske nakaznosti i prostote. Preko tog kadra ovaj film je uspostavio kontakt sa zemljom i tišinom koja prekriva leševe pobijenih u Katinjskoj šumi.
