Izvor: B92, 10.Dec.2010, 02:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kanye West: My Beautiful Dark...
Zašto ovo nije najbolji album ove godine (iako svi tvrde suprotno).
Ako ste pročitali (i) moju recenziju za film Inception olako ćete steći utisak da se nešto posebno oštrim na „verifikovane" veličine. Što nikako ne odgovara istini, a naročito ne u slučaju Kanye Westa, koga uz Jay-Zija smatram jedinom vitalnom figurom modernog mejnstrim hip hopa. Moj problem je što My Beautiful Dark Twisted Fantasy (Def Jam) nikako ne uspeva da >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << mi se dopadne. Mislim, da mi se dopadne koliko i (mnooogim) drugima ljudima.
Pitchfork uz izuzetno retko darivanih 10/10 za MDBTF kaže „Na Twisted Fantasy Kanye je zaista dovoljno lud da veruje da je najveći od svih„. Rolling Stone, koji praktično ne daje pet zvezdica živim izvođačima mlađim od 60 godina, proglasio je ovaj album za „album godine" i za njega napisao „Niko drugi ne pravi muziku ovoliko smelu i uvrnutu„. S druge strane okeana, mesečnici Mojo i Uncut ostaju indiferentni na Kanyea (verujem zbog, za kreiranje godišnjih lista, krajnje nezgodnog datuma njegovog izlaska), dok NME uz ocenu 9/10 stavlja Fantasy na listu godišnjih albuma (mesto 34.) a Kanyea opisuje kao „...izvođača koji živi ’američki san’ do maksimuma, ali sa uznemirujućim osećanjem duhovne praznine u njegovom srcu. My Beautiful Dark Twisted Fantasy u potpunosti dočarava to osećanje„. Još četrdesetak manje-više bitnih publikacija misli slično. Jako dugo neki album muzičara koji je u punoj kreativnoj snazi nije bio tako unisono hvaljen, a da se još pri tome radi o jednom od najkomercijalnijih izvođača na muzičkoj sceni.
Koliko god cenili „nezavisnost" svog muzičkog ukusa, MDBTF (ne) samo zbog toga zaslužuje da bude preslušan, dok s druge strane vaš (moj) odnos prema njemu odslikava i odnos prema aktuelnom poželjnom/"odobrenom"/cenjenom estetskom obrascu „pop kulture", jer je ovaj nesumnjivo procenjen kao takav.
Autfiti Lady Gage na stranu, Kanye je, uz vrlo malo zamerki, najzanimljivija muzička ličnost „naših dana". Njegov talenat, kao izvođača, kompozitora i producenta, obeležio je hip hop i r’n’b (a potom i pop i indi muziku) kao najpopularnije žanrove u poslednjih deset godina. Eklektičnost njegovog muzičkog izraza verovatno je nadmašena samo njegovom ekscentričnošću. I ono što je bitno naglasiti- te dve stvari ovde nimalo ne idu na silu jedna sa drugom. Kanye koji tvituje do besomučnosti o najrazlitijim glupostima iz svog života, koji bez problema brani (umetničke domete) Beyonce od (ispoliranog proliva) Taylor Swift jeste isti onaj koji iz samo njemu znanih razloga, kao saradnika na ovom albumu, poziva Bon Ivera - za svet mejnstrima poprilično opskurnog kant-autora koji je u indi komuni postao poznat albumom koji je sklepao u drvenoj kolibi tokom jedne zime. Kanyeove „nerealnosti" su realne. Njegov iracionalizam, njegove erupcije entuzijazma, njegove nepromišljene izjave („Bush je rasista"), sve to i mnogo toga drugog (moda, politika, vizuelne umetnosti...) čine jednu rasnu super-zvezdu kakvih smo se (skoro) odrekli u ovim Internetom nagriženim vremenima. U tom kontekstu, Kanye je verovatno prva zvezda Internet doba, koja taj medij koristi i znalački, ali i potpuno mahnito u svoje svrhe.
My Beautiful Dark Twisted Fantasy je album koji treba da parira tom i takvom Kanyeu. Živi dokaz (ili živi spomenik, kako vam drago) raskoši njegovog talenta, temelj teze da je Kanye zeitgeist vremena u kojima živimo. Ovaj album je poput rasklopljenog ogledala na kome svako krilo reflektuje po jedan od aspekata Kanyeove ličnosti. On hrabro i riskantno treba da zapuši usta svima onima koji misle da je Kanye „all talk and no walk". I on u tome uspeva.
E, sad. Za mene lično baš u tom i tako postavljenom cilju leži najveći problem. My Beautiful je zamišljen kao „moderan klasik". Kao „veliki album". I realizaciji toga prišlo se kao zidanju piramide. Sa morem ljudi, sa rečima, temama i misijom koja je veća od života. Zbog toga MBDTF na svim nivoima ima više slojeva nego Rozen torta, od produkcijskog do tematskog. Sva sreća ta gustina nije otišla na uštrb pitkosti, ali je progutala samog Kanyea. Kanyea-repera, Kanyea-izvođača, Kanyea-glasnika.
Za moj ukus i osećaj divljenja Kanyeov prethodni, i u konačnom ishodu daleko manje uspešniji, album, 808 And Heartbreak, bio je radikalnije i zanimljivije i uzbudljivije izdanje. I u muzičkom i u autorskom smislu. Reper koji hoće da peva, koji juri emociju auto-tjunizovanim vokalom iz koga je isisana humanost, koji želi da bude pop zvezda. Koji istura svoje smutne emocije u prvi plan. To je bio pank Kanye. Možda i koji korak ispred svog vremena. My Beautiful je sumiranje, ušće velikog broja stvari, tačka, pre nego veliko slovo. On je pažljivo promišljeni 20x20m veliki auto-portret umetnika. A ne gruba skica iscrtana nekontrolisanom emocijom koja šiklja iz ruke.
Stižemo i do muzike. Većina pesama ovde je zidana sa idejom ostvarivanja epskosti. Zbog čega su najčešće korišćene „grupe gostiju" (samo četiri od trinaest pesama izvodi sam Kanye), prog-rok aranžmani, uz prosečno trajanje pesama od pet minuta. Dark Fantasy koja otvara album je prepoznatljiva RZA-ina produkcija, u refrenu isečena gospel vokalima koji ovaj put nisu ubrzani. Njome su uspostavljeni i ritam i atmosfera albuma. Uz devetominutni meta/mega-singl Runaway, Gorgeous je verovatno najbolja stvar ovde, jer deluje najsirovije i zvuči kao da je sklepana u nekom podrumu na opremi koju ne pokreće ništa sem entuzijazma. Kanye peva o tome kako živi na ivici.
Power je u suštini rimejk afro-bekgraunda koji je mnogo bolje krasio Love Lockdown (sa pomenutog 808...), ovde sa nešto izraženijim „in your face" nastupom. U kontekstu celog albuma malo štrči. Isto važi i za Hell Of A Life koja, u pozitivnom smislu reči, zvuči kao restl sa 808. All Of The Lights ima više gostiju nego Dragan Đilas praznih obećanja i cela pesma zvuči kao spontano razvijeni flešmobing na metro stanici. A Kanye je tu negde. Monster je odličan primer Kanyeovog vanserijskog osećaja za deformaciju ritma koji rimama pruža maestralnu „odskočnost". Ali je Nicki Minaj proždrala pesmu. Bukvalno.
So Appalled, Blame Game (sa hebeno briljantnim „Yeezy thought me" semplom) i Lost In The World sumračni su opisi društva u kome živimo. Protkane wagnerijanski veselim semplovima one struje kao kroz film Gaspara Noe. Sa prenaglašenom urbanošću čija je jedina svrha da pojača našu usamljenost „međ svim tim ljudima". Od ove tri svakako je najbolja Lost In The World koja za uobičajeni hip hop svojim transičnim tokom zvuči kao Armin Van Buuren. Potkraj ona se preliva u Who Will Survive In America, semplovanu priču Gill-Scott Herona koji pokušava da (ne) da odgovor na ovo pitanje.
Iako je Kanye taj koji drži sve ove ljude, zvukove, semplove, aranžmane, teme na okupu, on je nekako „mastermindovski" u pozadini, van svetala koje je za sebe tražio. My Beautiful Dark Twisted Fantasy je veći trijumf Kanyea producenta, nego Kanyea izvođača. Veći uspeh Kanyea umetnika, nego Kanyea čoveka. Parče sveta, pre nego parče života.
Ako vam sve to ne smeta, prepustite se fantaziji.
selektah: 7plus/ 10
