Izvor: Blic, 12.Sep.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kantri
Kantri
Dokumentarne serije, kad se urade kako treba, predstavljaju jedan od potencijalnih vrhunaca televizijske ponude. Da bi se jedna serija mogla smarati uspelom, potrebno je zadovoljiti nekoliko preduslova kao što su tema, priča, dinamika i još mnogo toga, sve do boje glasa i intonacije naratora. Na 'History” kanalu tokom prethodne nedelje iz večeri u veče bila je emitovana serija koja bi mogla poslužiti kao nastavni materijal u školama za istinsko obrazovanje medijskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kadrova, kad bi takve postojale. Reč je o istorijatu kantrija, američke muzičke forme proizašle početkom prošlog veka iz nečega što bismo mogli nazvati narodnom (folk) tradicijom, razvijene tridesetih godina i komercijalizovane tokom decenija koje slede.
Od Carter Family, preko Henka Vilijamsa, Bila Monroa, Baka Ovensa, Merla Hagarda, Grama Parsonsa, Emilu Haris i drugih velikih kantri stilista do Garta Bruksa i Šanaje Tvejn, pa natrag do Gilien Velč i aktuelnih invokacija izvornih vrednosti ove muzike tekla je, besprekornim ritmom, montaža značajnih i zanimljivih rečenica jednako značajnih i zanimljivih ljudi. Svi oni ne samo da su učestvovali u građenju jedinstvene, blistave i zauvek inspirativne muzičke piramide, nego su u stanju da o tome govore na način koji vam ne dozvoljava da promenite kanal. Bez ijedne suvišne reči, bez ijednog pogrešno odabranog tona, bez gordosti, cinizma i ličnog marketinga, oni su svakom zainteresovanom otvorili vrata riznice i pozvali ga da uđe i uzme koliko želi. Zato kad sledeći put čujete nekoga da iz memljive tame sopstvene agresivne neobaveštenosti govori o tome kako su to 'američki narodnjaci', a Doli Parton 'američka Lepa Brena', okrenite se usred rečenice i nastavite svojim putem.
Odjavna špica
Meni teče odjavna špica, reče mi jedan prijatelj na ulici, a ja se malo stresoh, jer smo približno godište. Odjavnu špicu valja u životu otpratiti do kraja, a to važi i za bioskopsku predstavu. Na žalost, kao što ste se nebrojeno puta mogli lično osvedočiti, za devedesetak odsto naših bioskopskih posetilaca odjavna špica nije sastavni deo filma, na prvi nagoveštaj približavanja kraja, uz prerani titl 'preveo Kosta Carina' ova golema većina skače na noge lagane i juri ka izlaznim vratima. Ako ste i vi u ovom delu građanstva, možda vam je mlaka uteha u činjenici da su filmski novinari i kritičari, s ređim izuzecima, najbrži u ovom u suštini nekulturnom postupku. I to ne samo u nas. Na Kanskom festivalu, od blizu četiri hiljade akreditovanih, na novinarskoj projekciji, jedinoj na koju mogu da uđu sa svojim službenim propusnicama, jedva stotinak ostane do kraja sa pogledom uprtim u platno. I odmah znate, oni koji su odmah zagrabili ka izlazu više vole filmska muvanja, konferencije za štampu i prijeme nego sam film. Globalni fenomen.
Verovatno ste primetili da sve češće veliki filmski projekti više i nemaju uvodnu špicu, nego pune podatke o autorima, umetničkim saradnicima, glumcima, direktorima fotografije, lokacijama na kojima je sniman film možete da doznate tek iz odjavne špice. Iz odjavne špice osrednjeg holivudskog spektakla 'Sahara' ovih dana sam doznao da sjajnu pesmu iz sredine filma peva senzacionalna pevačica iz afričke državice Benin, Anželik Kiđo. Neki filmovi uz samu odjavnu špicu prate i dalje radnju filma, često sa ključnim raspletom priče. Tako je pre neku godinu, na festovskoj projekciji Šabrolovog trilera 'Ceremonija', kad je gotovo cela dvorana Centra Sava već bila ispražnjena, završna sekvenca razotkrila da li su ubice pronađene. Kad sam to u foajeu ispričao prijateljima, mislili su da sam dao mašti na volju.
