Izvor: Politika, 12.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kameni grad za čen belog luka
Među nama živi Ratko Vulanović, ličnost mitskih osobina, koji je celi svoj život posvetio kamenu kao nerazdvojniku smisla svoga života, videći ga kao znak božanskog prisustva
Ako bi nekom dečaku uzrasta Egziperijevog Malog princa ili osobi sa skromnijom školom trebalo objasniti pojam Sizifa ili rastumačiti šta je to Sizifov posao, teško da bi ti bilo sasvim uspešno ako bi se krenulo od mita, po kome je Sizif sin Eola i Enarete, zbog toga što nije dovoljno poštovao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bogove osuđen da u donjem svetu neprekidno gura veliki kamen uzbrdo i da kada stigne do vrha brda, neka velika neljudska sila učini, da se kamen izmakne i skotrlja na dno padine.
Možda bi se to lakše razumelo i moglo slikovitije objasniti ako se mit prenese na našu okolinu i život pored nas.
Među nama živi Ratko Vulanović, ličnost mitskih osobina, stamene stature, atletskih mišića, nadljudske snage, spečenog lica, bele brade i zlatnih ruku. On je celi svoj život posvetio kamenu kao nerazdvojniku smisla svoga života, videći ga kao znak božanskog prisustva.
Decenijama svoj oblikovni svet ukorenjuje, usavršava i oblikuje kamenom, najpostojanijim prirodnim telom. Kiklopske dolmene ili planetarni reper Stounhendža sigurno nije video, ali je intuitivno i ko zna sa kakvim prosvetljenjem spoznao ispolinsku snagu, večitost i postojanost kamena i upustio se u avanturu da kamenom, odnosno njegovom zatomnjenom snagom iskaže snagu čoveka u njegovom zagrljaju. U stalnoj kohabitaciji sa prirodom počeo je sa belim i šarenim oblucima. Brzo je prešao na manje blokove koji se mogu rukama prenositi, počeo je da im menja oblike sa klesarskim dletom, da kamenu udahnjuje život. A onda je, poslušavši savet iz Druge knjige Mojsijeve, sklonio oštre klesačke alate, zadržao samo najteži čekić i najgrublji tesač, vratio se iskonskom korišćenju i obradi kamenih gromada, onako kako se to radilo sa dolmenima, menhirima, piramidama, teškim tvrđavskim zidovima i počeo kamenom da gradi čitav jedan grad. Teške blokove od više desetina tona, najviše in virgo intacta slagao je jedan na drugi, pa treći, stoti, dok nije iznikao čitav kameni grad
Kako je ova gradnja izgledala nadljudska i kako je ljudima zabranjeno da se takmiče sa bogovima, bogovi Donjega sveta počeli su da ruše delo našeg vrlog kamenograditelja preslikavajući Sizifovu sudbinu.
A, evo, kako je bilo. Danima, mesecima, godinama, licem u lice sa kamenim gromadama, Vulanović je odvaljivao Lubardina brda i egipatskim domešateljstvom, svojim snažnim rukama, prenosio ih podnožje lepote rođenog tla. Jednog dana 1996. godine, tu pored moćne Budvanske tvrđave, na njenoj goloj kamenoj ploščadi, pored njenih moćnih tvrđavskih zidova uspeo je da izgradi kamenu simfoniju koja je bila najurbanija skulptorska kreacija u čitavoj Jugoslaviji. Monumentalnija od Kalderovih, Neizvesnog, Gerica, koji su mogli da mu pozavide na invenciji i čeličnim rukama koje iz kamena izvlače čudesnu sinergiju lepote, ushićenja i strahopoštovanja.
Pravi ljubitelji umetnosti, silni turisti, obični građani nisu mogli biti ravnodušni pred čudesnim sklopovima u kojima su se mogla prepoznati i naslutiti kamena carstva Luksora, Balbeka, Pompeje, njihove fantazmagorične ulice, pjacete, kolonade, kapiteli i portali.
A, onda su naši bogovi Donjeg sveta uprli svoj prst prema našem Sizifu i naredili da se kameni grad ima srušiti. I nije bilo druge, ceo taj oboren kameni grad vraćen je kući u Podostrog.
I, kako je suđeno Sizifu: ponovo kamen na kamen i ponovo neumorni kamenograditelj Ratko Vulanović, sada u Nikšiću, gradi novi, još veći i mnogo lepši kameni grad. On još stoji moćan i jedinstven na svetu, podno jedne crkvice u Nikšiću.
Koliko bi se država i gradova na svetu ponosilo ovom umetničkom i nadasve ljudskom podvigu? Ali! Ponova su juče zli dusi, oni što su donedavno obećavali i tvrdili da će sve biti isto, oni što udariše na veru, na pismo, na profesore, na barjak, na krstove, što sad čine da više ništa ne bude isto, narediše da se iz Nikšića uklone ulice ljubavi i umetnosti.
I, ponovo je naš Sizif pred novim mukama, ponovo je pred enigmom kada će Sizifov kamen nizbrdo, a onda kuda će sa oborenim kamenim gromadama? Nada se pojavila kada je saznavši za pomol varvarstva u Nikšiću iz Italije hitno doputovao Osvaldo Martinez, reprezent međunarodne asocijacije za spasavanje umetničkih dela. Ali, ko danas poštuje međunarodna prava?
Trenutno ne postoji rešenje. U pitanju je preseljenje hiljade tona kamena. Crnogorske zvaničnike i njihove kulturtregere ne interesuju nacionalne vrednosti, nemaju od njih nikakve koristi, a gromadna skulptura ne može da stoji po njihovim hacijendama.
Kolaju razne ideje – od prve, da se novi kameni grad gradi na vrhovima Divljana, možda najkraćoj vezi sa dobrim duhom slovenskog boga Vida. Drugi predlažu Varvarin ili Miličinu Batajnicu, najtragičnija poprišta NATO masakra, u kojima bi kameni grad postao večiti memento zločinačkoj uvertiri 21. veka. Predlaže se i srpski grad, koji ima, što nemaju drugi naši gradovi, kako bi Jagodina postala mesto na rutama turista i ljubitelja umetnosti.
Moglo bi to biti i bilo koje mesto u Crnoj Gori ili Srbiji gde, u većoj meri, žive časni i uspravni ljudi koji bi svom potomstvu ostavili spomenik sizifovske istrajnosti i vere u pobedu dobra nad zlom. Nije bez značaja, jer je u istoj duhovnoj ravni sa plemenitim porukama kamenog grada, okolnost da je sa njega skinuta svaka lukrativna ideja. Njegov autor je svestan da grad nema cenu i on ga bez nagrade predaje njegovim budućim korisnicima i starateljima za jedan čen belog luka (allium cepa) koji bi ga štitio od svakakvih anđaminih poslova. Uostalom, glavno priznanje je Vulanović već primio 1988. godine. Tada je dobio „Politikinu” nagradu za umetnost sa kojom je, između ostalih, ušao u vrh srpske umetnosti.
Mihajlo Mitrović
[objavljeno: 13/04/2008]
