Izvor: Politika, 22.Jul.2014, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako su Austrijanci slikali srpske vojnike
U Leopold muzeju na izložbi„I pored svega – umetnost” umetnici iz šest zemalja koje su učestvovale u Velikom ratu – Austrija, Bugarska, Italija, Srbija, Rusija i Rumunija – daju svoj pogled na dešavanja od pre sto godina
Beč – Jedan od kustosa izložbe „I pored svega – umetnost”, o kojoj smo nedavno izvestili, jeste beogradski istoričar umetnosti Ivan Ristić, koji u svome kataloškom eseju „Slučaj Srbija” otkriva detalje slikarske i spisateljske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << delatnosti nekih od istaknutih austrijskih ličnosti koje su se kao saradnici austrougarskog Štaba za ratnu propagandu tokom Prvog svetskog rata tematski bavili Srbijom. Izložba u Leopold muzeju je, prema rečima Ristića, i akt približavanja – sedam savremenih umetnika iz šest zemalja koje su učestvovale u ratu (Austrija, Bugarska, Italija, Srbija, Rusija i Rumunija) pozvano je da daju svoj pogled na dešavanja od pre sto godina. Radovi Raše Todosijevića nalaze se u poslednjoj prostoriji izložbe:
– Umetnik izlaže segment iz svog ciklusa „Gott liebt die Serben”. Indikativno je da on tu rečenicu navodi na nemačkom jeziku, a sama reč „Serbe” ima tu eksplozivnost zato što ljudi za nju vezuju različite stereotipe. Bilo je dovoljno da jedan Raša Todosijević na našoj izložbi napiše „Gott liebt die Serben” (Bog voli Srbe, prim. aut.) da se ljudi zamisle nad tim šta to treba da znači. Instalacija „Krvavo krštenje” sa kadama poprskanim crvenom bojom asocira i na čin samoubistva. Kao da se nameće pitanje da li se tu eventualno radi o kolektivnom samoubistvu jedne čitave nacije koja je sama srljala u katastrofu, a možda i nije, nego joj je ona bila nametnuta – kaže nam Ristić.
Jedan segment izložbe ukazuje na to da je ratni sentiment počeo nekoliko godina pre atentata u Sarajevu. Važan eksponat ove postavke, ujedno i siže izložbenog plakata, jeste Šileov autoportret iskorišćen za naslovnu stranicu književnog časopisa „Zov”, objavljenog 1912.
Šileov autoportret koji ga pokazuje izbezumljenog i u grču bazira se na jednom njegovom aktu iz 1910. koji je za dotično izdanje časopisa posvećenog fenomenu rata modifikovao i pojednostavio bečki grafičar Franc Karl Delavila. Danas vlada opšti konsenzus o tome da je rat dugo pripreman, ali ne u smislu ratnih planova i sklapanja tajnih saveza, već u verovanju građana u njegovu neminovnost, zbog čega smo i uzeli primer tog izdanja lista „Zov”. O ratu se govorilo kao o nekom događaju koji će prodrmati učmalo društvo i sa sobom doneti tehničku revoluciju.
O Srbiji su već postojale duboko ukorenjene predrasude.
Za Balkan i Srbiju su godinama pre deklaracije rata vezivani razni klišei. Govorilo se o podmuklim ubistvima kraljeva, o naglim prevratima, o pravnoj nesigurnosti, o pljačkaškim tradicijama koje su – tako su smatrali „misleći” Austrijanci – kod nas predstavljale nekakvu vitešku vrlinu. Njima je sve to delovalo prilično odbojno, ali u drugu ruku i egzotično. Balkan je bio tamni vilajet, koji je, takav kakav je, bio privlačan, ali kog je trebalo privesti takozvanim zapadnim kulturnim vrednostima.
Po izbijanju prvog svetskog rata, osnovan je Ka-Pe-Ku (Štab za ratnu propagandu) u čijim su se redovima našli značajni austrijski umetnici i pisci. Kritičke misli praktično nije bilo, sa izuzetkom Karla Krausa i njegove tragedije „Poslednji dani čovečanstva” (1915–1922).
U katalogu sam pomenuo slučaj Rode Rode, jedne od glavnih meta Karla Krausa, koji je kao neko ko je odrastao u Slavoniji bio u stanju da komunicira sa lokalnim stanovništvom, iako je to članovima Ka-Pe-Kua bilo izričito zabranjeno. Slično njemu, kolumnista britkog pera – Kivis –koji je očigledno poznavao srpski teren, sa nipodaštavanjem je govorio o nedostatku kulture u Beogradu, o nezgodnoj beogradskoj kaldrmi i o pretencioznoj nameri Srba da od Beograda stvore evropsku metropolu. Naročito je kritikovao historističke tendencije u srpskoj arhitekturi kao da ih u Beču nije bilo i kao da srpski arhitekti nisu mahom bili bečki đaci.
Da li su austrijski umetnici morali da borave u ratnim područjima ili su puštali mašti na volju?
Za sve članove Ka-Pe-Kua postojala je obaveza boravka na frontu gde su slikom i rečju beležili momente iz života vojnika, a slikari su morali da provedu i četiri nedelje u svome zavičajnom ateljeu, pretačući skice sa fronta u veća dela. Bilo je slikara koji su neprijatelja želeli da pokažu inferiornim, ali je bilo i radoznalih koji su težili da upoznaju kulturu i život naroda sa kojima je Austrougarska ratovala. Jedna od takvih je bila Frederika Frici Ulrajh, danas praktično nepoznata bečka slikarka, koja je sa prvim kolonama austrijske vojske stigla u Srbiju i počela da slika, najpre Beograd, a zatim i srbijanske predele, borbene scene i vojnike u zbegovima.
Likovno je ovekovečila i pobunu austrougarskih vojnika iz slovenskih zemalja, ugušenu u krvi. Što se tiče njenog odnosa prema Srbiji, interesantno je to da je iz nama nepoznatih razloga govorila srpski jezik, a u jednom trenutku slabosti ili umetničke ekstaze, u svome dnevniku je Srbiju okarakterisala kao obećanu zemlju. Tokom rata je boravila i na Mačkovom kamenu, gde je, usred krvavih sukoba, neumorno slikala lobanje i kosture, u ličnoj misiji da nadmaši čuvenog ruskog slikara Verščagina. Ulrajhova je u svojim radovima izjednačavala obe strane i njen pristup je u suštini bio duboko humanistički.
Na izložbi se nalaze i drugi radovi nastali u Srbiji tokom ratnih godina.
Jedan od korifeja bečke secesije Ferdinand Andre je decembra 1915. u netom okupiranom Beogradu naslikao srpske vojnike i zarobljenike među kojima nisu bili samo pripadnici regularne vojske Kraljevine Srbije, već i paramilitarnih formacija, što je trebalo da ukaže na organizacionu haotičnost neprijatelja. Teško je reći da li je osećao sažaljenje ili je uživao u prikazivanju njihovog poniženja, ali su zarobljeni Srbi, čiju je utučenost naglašavao, bili Andreov čest siže.
Sa druge strane, empatija je uočljiva u portretu srpskog vojnika koga je 1916. u logoru za vojne zarobljenike u Vilahu (Koruška) naslikao Anton Kolig. Sa psihološke strane taj rad je interesantan zato što vojnik skreće pogled, kao da mu je neprijatno što se uopšte našao u toj situaciji i na njegovom licu je čitljivo pitanje hoće li se ikada vratiti kući.
Pomenuo bih i mađarskog protoekspresionistu Janoša Vasarija, čija slika „Vojnici u snegu” 1916. pokazuje Srbe za vreme povlačenja preko Albanije, kao i nekoliko radova Oskara Laskea. Njegov „Juriš na Beograd” (1916) zapravo je triptihon čiji je središnji deo, nažalost, izgubljen.
Marina D. Rihter
objavljeno: 22.07.2014.
