Izvor: B92, 29.Mar.2010, 03:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako smo se odrekli 'prave' ljubavi
"Ljubav postaje utoliko relativnija ukoliko više hoće da postane apsolutna,” Edgar Moren
Nedavno je psiholog Zoran Milivojević u kolumni za list "Politika” izrekao tvrdnju po kojoj smo često nesrećni u ljubavi jer pokušavamo od nje da napravimo "ljubav kao u romanima”. I dalje je tu misao proširio sa "ljubavi opisane u romanima su velike ljubavi, one su lepe, one su tragične. Da nije tako, verovatno ne bi о njima bio napisan roman”. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Međutim, ostaje otvoreno pitanje: ima li uopšte romantične ljubavi u našim modernim romanima?
Savremena literatura kao da se polako udaljava od priča o ljubavima koje ruše sve prepreke, o srceparajućim romansama "dok nas smrt ne rastavi”. Kako bi izgledali moderni "Romeo i Julija” i osavremenjena "Ana Karenjina”? Verovatno ih ne bismo ni prepoznali. Moderna proza prikazuje muško-ženske odnose "malo" drugačije: nema više tih prepreka koje će zaustaviti "pravu” ljubav, prepreke postajemo mi sami. Sada kada porodica i društvo više ne biraju umesto nas, mi imamo slobodu sa kojom, izgleda, ne znamo šta da činimo.
U potrazi za bliskošću
"10 pravila
Spavaj i sa ženama i sa muškarcima.
Spavaj sa što više ljudi, ne pamti lica ni imena.
Varaj.
Laži.
Ubedi sebe da, u stvari, ne lažeš.
Lutaj.
Budi uvek drugačiji od svih.
Pravi se da ne živiš po teškom klišeu.
Ne vezuj se.
Insistiraj na usamljenosti, veruj da je ona ključ.” (iz priče "Dok je muzike”, prozno delo Ane Stanojević "Zbrka priča” ).
Ko god se bar jednom u životu zapitao kako smo to uspeli da izmislimo ,,instant veze” (različite varijante viđanja na jedno veče, bez obaveza, kombinacije, varijacije), treba da se zapita: čemu mi u ljubavnim odnosima težimo? Priča "Dok je muzike” govori o NJOJ, poslednjem tragaču za bliskošću i NJEMU, koji se podsmeva tom traganju. ON je rok muzičar koji je pronašao svet po svojoj meri – svet promiskuiteta, u koji se ONA nikada neće uklopiti.
"Izgleda da nam se usladila sloboda, individualizam, samostalnost, nauštrb vezivanju. Ljudima je danas problem da ostvare bliskost, valjda čineći im se da previše sebe moraju da daju. Tako muzičar iz priče veruje da živi autentično, dok junakinja veruje da je takav život samo maska. Oni koji se ponose menjanjem partnera, time samo nadomešćuju ono što im zaista nedostaje. Zapravo, sve zavisi od toga koliki su nam odbrambeni mehanizmi, koliko smo u stanju sebe da ubedimo da smo srećni u svojoj samoći U ovoj priči oboje su usamljeni, s tim da on to želi, a ona ne. Njoj ostaje samo ,,uteha” da je i on možda podjednako nesrećan u ovom svetu”, kaže Ana Stanojević.
Naša nesposobnost da izgradimo iskren ljubavni odnos na drastičan način je prikazan u priči "Sedamnaestica”. Kada ne pronalazimo inspiraciju u ljudima koji nas okružuju, počinjemo da ,,izmišljamo” bliskost. Junakinja priče oseća da više zajedničkog ima sa nepoznatom devojkom u gradskom prevozu, nego sa svojim emotivno rezervisanim partnerom.
"Ona je očigledno nezadovoljna vezom u kojoj se ne oseća voljenom i ne nalazi sigurnost. Međutim, junakinja shvata šta joj nedostaje i to projektuje na nepoznatu putnicu u autobusu. Pridaje joj sve željene osobine i devojka postaje njena opsesija. Kraj priče je karakterističan, partner joj priznaje da je voli, ali ona sa tugom shvata da to nema nikakvo značenje jer on nije u stanju da joj ljubav pruži na odgovarajući način. Ona ostaje u ljubavnom odnosu u kome je nesrećna.”
Kolektivno nezreli i izgubljeni u sistemu
"Inače, Jana i ja nismo zajedno. Nismo tip i riba. Nismo ni najbolji drugari. Nismo ništa. A ipak smo svašta. Još uvek se s njom najčešće čujem telefonom i još uvek njoj najčešće javljam sve dobre vesti. I one druge." (iz romana Marka Vidojkovića "Hoću da mi se nešto lepo desi odmah”)
"Hoću da mi se nešto lepo desi odmah” je priča o svima onima koji veruju da su našli onu Pravu/og, ali uprkos ubeđenju, taj odnos ne funkcioniše. Kako autor tvrdi, većina parova nažalost nije ,,evoluirala” za iskren, zreo razgovor, nego umesto toga pokušava da na silu održi jedan odnos. Junaci romana, Marko i Jana, probali su sve, od najgrubljeg vređanja do međusobnog varanja.
"Jana i Marko jesu u jednom trenutku bili ono što možemo nazvati srodne duše, ali šta se događa kada se razdvoje? Šta treba da se dogodi da bi nekome sinulo da insistiranje na jednom odnosu koji više nije moguć od oboje pravi čudovišta? Od Marka pravi narkomanskog psihopatu, od Jane psihijatrijski slučaj. Tako sam rešio da svo to ljubomorisanje i natezanje za propalu vezu pretočim u knjigu i vidim kolika će biti njena cena. Kada vidim da se 70% ubistava u Srbiji izvršava iz ljubomore, shvatam koliko smo kolektivno nezreli. Neko je u stanju da ubije, a ja sam vrednost tog egomanijačenja procenio na 500 dinara sa popustom”, kaže Marko Vidojković.
Još jedan veliki problem predstavlja društvo koje nudi modele "kako bi trebalo”, ali ne i rešenja kako ostvariti zadovoljavajući odnos. Čini se da društvo unosi zabunu u već iskomplikovane muško-ženske odnose. Gotovo svi likovi Vidojkovićevog romana imaju problem sa sistemom u kome su finansijski nestabilni, vode nesređene živote, a od njih se očekuje sasvim suprotno.
"Muško-ženski odnosi su iskomlikovani činjenicom da živimo u licemernom sistemu. Taj sistem nas forsira da se zaposlimo, oženimo, imamo decu i on je kao takav prevaziđen. Sa druge strane, došlo je do napretka tehnologije u kojoj smo svi mi na ,,klik” jedan od drugog i nikada nije bilo lakše doći do seksa . Mi danas ne da nismo spremni na ovu konfuziju, nego bismo se teško snašli i u onim odnosima iz 20. veka. Paradigma tog stanja je glavna junakinja Jana, simbol mnogih žena koje su decu dobile slučajno, kojoj se porodica jednostavno ,,dogodila”. Taj njen nezavidan položaj je od nje napravio tragičan lik romana”.
Šta je iza fasade?
"Muškarci su pogođeni zbog nedavno završenih ratova u kojima nisu pobedili i iz razloga što je siromaštvo osujetilo njihovu prirodnu dominaciju u odnosu na žene.. samim tim umesto da budu izvorno muževni, oni praktično postaju kastrirani mačisti” (iz romana "Parter” Igora Marojevića)
U novom poretku muško-ženskih odnosa, kada žene postaju sve dominantnije i kada uloge koje polovi igraju više nisu najjasnije, muškarci postaju najveći gubitnici. Dok ispijaju ture na beogradskom splavu Parter, muškarci se neuspešno trude da izgledaju hladno i ravnodušno. Glavni junak Luka, šanker i di džej na splavu, tumači njihovu gestikulaciju, koja otkriva sve maske.
"Muškarci u Srbiji imaju veliku potrebu da deluju kao mačisti, a da, koliko sam video, mahom čak i ne umeju da odglume mačizam. Uglavnom imitiraju te atribute muževnosti bez kojih su ostali, a to su ekonomska stabilnost, seksualna zbrinutost i pripadnost solidnom kolektivu, odnosno takozvanom srpstvu. S druge strane, nigde nisam video toliku spoljnu iskuliranost, a unutrašnju napetost kao ovde. Kada sam posle jednoipogodišnjeg boravka u Barseloni došao u Beograd, dakle, kad sam stekao distancu prema svom omiljenom gradu, otišao sam u klub koji je, kako je tvrdila moja drugarica, opušteno mesto. Ona je kulirala a meni se atmosfera činila toliko napetom da sam mislio da će me neko iz čista mira nokautirati. Bilo je to krajem 2002, u vreme kad sam otprilike počeo da analiziram gestove i razliku između neverbalne i verbalne komunikacije. Dalji rezultati tog mog istraživanja urodili su romanom Parter”, kaže Igor Marojević.
Ne samo muškarci, već svi gosti splava Parter u potrazi su za samim sobom. Počev od mlade glumice Hajdi koja se pridržava verskih običaja, ali je istovremeno spremna da za uspon u karijeri plati "u naturi”, pa sve do kontroverznih menadžera, propalih intelektualaca. Većina njih tu pronalazi svoje partnere, ali ne i zadovoljavajući partnerski odnos.
"Ovaj roman donekle jeste kritika šizofrenog društva kakvo je naše. Predmet kritike su pre svega mačisti koji imaju sve manje atributa da to budu kad su kao nacija izgubili nekoliko ratova, a lično nemaju nikakve pretpostavke da glume mačiste. Predmet kritike su i svojevrsne porno-patrijarhalne devojke i sve one jedinke koje nisu usaglašene same sa sobom. To neslaganje je katkad veoma komično: ljudi o kojima pišem su kao manekenke koje izađu na pistu i nose odeću Hugo Boss, a čarape marke Prvi maj Pirot. Kad se ukrste dve osobe sa takvim ili sličnim karakteristikama, dobija se haos, tačnije javašluk. Razlog zbog kog većina parova u mom romanu nisu uspeli da ostvare kvalitetan ljubavni odnos je što su bili neiskreni prema sebi. Uspeo je samo jedan par, oni koji su sa lakoćom nosili svoje osobine," smatra Marojević.
