Izvor: Politika, 02.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako smo pogrešno razumeli etno
Jednog dokonog letnjeg popodneva, sedeći u hladu bašte "Manježa", mladi televizijski reditelji i dugogodišnji prijatelji Danilo Paškvan i Ivan Pešukić, zamoreni od letnje statike i uspavanosti filmske industrije, došli su na ideju da snime kratkometražni dokumentarni film. Bez scenarija, knjige snimanja i profesionalne opreme, uključili su malu kućnu kameru i počeli da pozivaju svoje profesore, televizijske pregaoce, prijatelje, ljude od struke ne bi li od njih saznali šta je to, zapravo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << etno.
Zbunjeni ovim naprasnim pitanjem, sagovornici su davali sasvim kontradiktorne odgovore, upućivali mlade reditelje na internet i leksikone da bi, na kraju, obojica shvatila da odgovora nema ni u jednom udžbeniku. I, tako je nastao, prema rečima naših sagovornika, "slučajni" film "Kako smo pogrešno razumeli etno" koji je na duhovit način otvorio mnogobrojna pitanja i nedoumice u savremenom poimanju i tumačenju, tako modernog, etno sadržaja u Srbiji.
Ovo ostvarenje nagrađeno je specijalnim priznanjem na Festivalu etnološkog filma u Kučevu, a nedavno je i otvorilo 16. međunarodni festival etnološkog filma u Beogradu.
– Napravili smo jedan, kako na špici piše, antifilm. Poslednjih petnaestak godina, u raznoraznim granama umetnosti pod plaštom etna provlači se sve i svašta. Želeli smo da definišemo tako često korišćeni pojam etno u srpskoj kulturi i da kažemo da etno nisu samo ovce, krave i narodna igra – u šaljivom tonu priča Ivan Pešukić.
– Namerno smo se se postavili kao diletanti. Istraživali smo nešto što je opšte mesto i opštepoznata stvar, bez ikakvog metodološkog utemeljenja. U današnjem komunikološkom i terminološkom haosu, pojam etna je potpuno relativizovan, pa tako scene u kojima naši drugari ispred dragstora na staroj Karaburmi pričaju viceve i dosetke iz svojih krajeva, kao i poluprivatni snimak sa gostovanja KUD Abrašević u Egiptu postaju etnološka tema – tvrdi Danilo Paškvan.
Međutim, kako objašnjavaju naši sagovornici, film pruža različite odgovore. Neki njegovi akteri su smatrali da etno film ne postoji, drugi su, pak, izričito tvrdili da postoji, pojedini su bili sigurni da je urbana etno muzika zapravo turbo folk, a opet drugi su to opovrgavali jer takvo tumačenje ne postoji u knjigama. Odgovor na pitanje šta je to etno ostao je do kraja filma potpuno otvoren. Njegov odgovor nisu znali ni stručnjaci.
Kao autori mnogobrojnih filmova i docenti na katedri za televizijsku režiju Akademije umetnosti "BK" Ivan Pešukić i Danilo Paškvan smatraju da je glavni problem etnološkog filma taj što pojedini autori nemaju elementarno filmsko znanje i metodološki pristup.
– Autentično filmsko u dokumentarnom filmu koji tretira etnološku temu jeste upravo istraživanje. Ne može kamera da služi kao video beležnica. U dugačkim statičnim kadrovima nema ničeg filmskog. Zapis je jedna stvar, a film druga. Traka danas ne košta ništa pa etno filmovi traju kao gladna godina, bez ikakvih filmskih elemenata. Svaki dokumentarni film ima svoje zakonitosti, dramaturgiju, poetiku, kategorični su naši sagovornici koji smatraju da je jedini način da se dokumentarni etnološki film izbori pred ekspanzijom novih tehničkih dostignuća – modernizacija odseka za etnologiju i antropologiju.
– Vreme je da neki mlađi profesori dobiju malo više prostora i da se prevaziđe sujeta koja je prisutna na našim fakultetima. Takođe, organizatori festivala bi trebalo da naprave bolju saradnju sa našim dokumentaristima koji bi trebalo da vode radionice vizuelne antropologije, a ne da to čine gosti iz inostranstva. Nemamo dobru razmenu znanja na našem mikroplanu – tvrdi Paškvan.
Na pitanje kakva je budućnost etnološkog filma, naši sagovornici odgovaraju:
– Televizije nemaju komercijalni interes da otkupe ili prikažu ove filmove. Na čelu naših televizija se, uglavnom, nalaze ljudi koji i nisu baš mnogo televizijski obrazovani i koje jedino zanima koliko mogu da zarade na filmu. Svaka iole ozbiljna država mora da vodi računa o etnološkom filmu jer su to ostvarenja za budućnost. U evropskim fondovima se odvajaju velika sredstva za etnološki film. Inicijativa bi trebalo da krene sa katedra i iz Etnografskog muzeja. Mora se naći način kako doći do novca za etnološki film. Nek Ministarstvo kulture odvoji pola budžeta za jedan igrani film, i za ovaj novac snimiće se tridesetak profesionalnih dokumentaraca. I da nema tržišnog interesa, etnološki film mora da postoji, i arhiv Etnografskog muzeja jednostavno mora da se puni.
Mladi reditelji smatraju da se sjajni filmovi mogu napraviti spajanjem studenata filmskih škola sa studentima etnologije. Dovoljno je samo pružiti im tehničke mogućnosti.
– Bojim se da stariji autori više nemaju ni snage, ni energije da rade. A ovo je okruženje koje ima ozbiljnu tradiciju dokumentarnog filma, i tu tradiciju treba nastaviti – kažu na kraju Ivan Pešukić i Danilo Paškvan.
[objavljeno: ]
