Izvor: Blic, 15.Feb.2009, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako savladati neurotične junakinje
Đurđa Cvetić
Gluma je za mene traganje – kaže glumica Đurđa Cvetić, koju, između ostalog, prati glas da uprkos bogatoj karijeri svaku ulogu radi sa novim žarom i potpunom posvećenošću. U intervjuu za „Blic nedelje" govori o svojim ulogama, glumi, životnim stavovima, važnosti malih stvari, ...
Iziskivalo bi i vremena i prostora makar samo pobrojati sve njene uloge. Pomenimo tek da je briljirala u nedavno premijerno izvedenoj predstavi „Zečja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << jama" Beogradskog dramskog pozorišta i da je dobila aplauz na otvorenoj sceni prilikom izvođenja predstave „Mala trilogija smrti" početkom februara u pozorištu „Turski" u Marselju.
„Možda će zazvučati kao opšte mesto, ali izvođenje u Marselju iznova je ukazalo na činjenicu da kultura prelazi sve granice i da je najbolji ambasador", kaže Đurđa. Za svoju ulogu u toj predstavi kaže: „Neklasična je u svakom smislu i netipična za uloge koje sam radila do sada. Ako ćemo po Stanislavskom, moja junakinja je velika pozorišna diva, zvezda koja je umrla. Predstava počinje njenom sahranom. Reč je o situaciji mogućoj u pozorištu i u snovima, da čovek vidi sebe na svojoj sahrani i da razgovara s ljudima koji su na nju došli. Dakle, ona je u situaciji da se obrati publici i da može da joj kaže mnoge stvari koje je dugo htela i želela da izgovori, a nije to učinila; da kaže publici šta misli o njoj, o njihovom verovanju, upoznavanju, ponašanju, licemerju, slabostima... I, nimalo nisu slatke te njene reči.
Da li se vi prepoznajete u nekim momentima?
– Ponegde da, ponegde ne.
Iz perspektive pozorišne glumice sa bogatom karijerom kad pogledate iza sebe, kakav utisak imate?
– Ne znam... Nisam sigurna da sam još sagledala sve. Možda čak i ne umem tako da gledam na stvari. Mogu da kažem da nešto od onoga što sam uradila zbilja volim, nešto manje, nešto bih možda drugačije radila.
Postoji li neka uloga koja vas je posebno obeležila?
– Ima par uloga koje su mi veoma značile u mojim traganjima.
Na primer, Laura Lembah ili uloga majke u predstavi „Svi moji sinovi". To su junakinje koje su malo je reći neurotične. One su na ivici mentalnog zdravlja i gotovo da se ne može utvrditi da l’ prelaze tu ivicu i kad. Meni je bilo dragoceno što sam pokušavala da tragam za svojim mogućnostima u tom pravcu, da preispitujem do kada ja mogu da se približim toj ivici a da sve bude pod kontrolom. Delikatno. Nazvala bih to svojom srećom, jer može da se dogodi da prođe čitava karijera, bude bogata čak, a da ne pruži takvu glumačku šansu. A svaka je uloga rad na sebi. Radila sam, naravno, i druge stvari, delikatne na drugačiji način, koje su od mene tražile neka drugačija poniranja u sebe.
Nameće se pitanje šta je uopšte gluma za vas?
– Traganje. Traganje u sebi i oko sebe, po svojim i tuđim iskustvima, mogućnostima slutnjama... Zavisi od uloge. Recimo, u „Skupu" sam igrala starijeg muškarca, nešto daleko od mene što je iziskivalo traganje za tuđim iskustvima koja čovek takođe sublimira i približava sebi. To je, na primer, i Klitemnestra u „Elektri". Ona je, dakle, žena koja je ubila muža. Junakinja koju treba da, kako mi to kažemo, branim. Kada sam o njoj razmišljala i sa rediteljem o tome razgovarala, smatrala sam da je, iako naravno nikoga nisam ubila, razumem. Ima stvari koje ne mogu da se opravdaju moralno, ali mogu da se razumeju.
Pitala sam se i pitam se šta je veći zločin? Naime, Klitemnestrin muž je ubio svoju kćer žrtvujući je bogovima kako bi mu, citiram, „Artemida podarila dobar vetar za njegove lađe i njegovu slavu dičnog pobednika Troje". On ima opravdanje zašto je to uradio. A ona, moja junakinja, kako za sebe kaže, slaba žena koja izgubi kćer dočeka muža koji se vrati s puta kao veliki pobednik sa ratnog pohoda sa novom mladom ženom i kaže: „i dovede je u moju crninu", i pita „zar to nije dovoljno" i pita „ako nemam prava, imam razlog da se svetim". Ogromno je pitanje odnosa prava na nešto i razloga za to nešto i gde su granice, norme koje određuju to pravo, koje su, kakve... Dileme i tegobe koje, verujem, pre ili kasnije muče svakog čoveka.
Kada biste sami bili u situaciji poput vaše junakinje Klitemnestre ili nekoj sličnoj?
– Nisam sigurna postoji li ta svest, to praštanje kojim bih mogla da smirim sebe. A gluma je preispitivanje i traganje – i ceo život prođe u traganju. Meni je to čarobno. Inspirativno. Pun život.
A kako vidite ulogu i mesto pozorišta u ovakvim nimalo lakim ili, kako se to obično zove, tranzicionim vremenima?
– Mi smo gotovo stalno u takvim teškim vremenima, ma kako ih zvali. Ne mislim da pozorište ima tako značajnu, moćnu ulogu. Tačnije, više to ne mislim. Kada je čovek mlad, očekuje toliko toga od sebe, života, okoline. U tim godinama pridavala sam pozorištu mnogo veći značaj i snagu. No, vremenom htenja iz mladosti se svedu na meru koja je razumnija, shvatiš da pozorište neće promeniti svet, da se ljudi nisu promenili za poslednjih deset hiljada godina, samo su unapredili tehnologiju i usavršili oružje kojim će ubijati jedni drugi. Oduvek su bili i biće spremni na laž, prevaru, ubistva, a pohlepa je bila i ostala jedna od najvećih pošasti u ljudskoj prirodi. I, ne mislim da je ovo vreme suštinski mnogo drugačije od drugih vremena. Kad čitate neke knjige, recimo o propasti Rimskog carstva, vidite da sve što se danas dešava u suštini nije drugačije. No, što se pozorišta tiče, ono, kao i umetnost uopšte uzev, ima lepotu, ima i dubinu i ne opstaje džabe od kada je sveta i veka.
Gde je u tom vrtlogu istorije pojedinac bio, odnosno gde je danas?
– Čovek, valjda, traži neku svoju uporišnu tačku. Pogotovo dok je mlad. Što se mene tiče, nju čine moji prijatelji, moja želja da bliskim, dragim ljudima učinim život ako ne srećnijim, a ono bar prijatnijim. Ne zato što sam bolja od drugih. Naravno da nisam to uobrazila. Ta moja želja verovatno vuče korene iz detinjstva. Živela sam u siromašnoj porodici i moja najveća radost je bila da mogu kad negde otputujem bratu i sestri nešto da donesem. Ta radost se ni sa čim ne da izmeriti. I, ostalo mi je to do danas. Razume se da je ugodno i da čovek ima potrebu i da prima, ali ako mene pitate, mnogo je veća radost – davanje.
