Izvor: Blic, 24.Jan.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako prevariti realnost
Kako prevariti realnost
Ljubodrag Andrić, umetnik fotografije, od 1990. godine živi i radi u Rimu, odakle širom sveta odašilje svoje ideje, putem reklamne fotografije. Radio je, između ostalog, socijalnu reklamu za 'Grin pis', protiv genetski modifikovane hrane, one rađene za evropsku kampanju 'Prilije', najvećeg italijanskog proizvođača malih motora, zatim za 'magnum' sladolede, za 'Hondu', 'Kapu', 'Pampers', a ima i neprofitabilnih kao što je ona za kampanju protiv >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kloniranja.
'Danas je deo posla fotografa i postprodukcija na kompjuteru, a pošto se na njemu sve može uraditi, onda je taj vid posla integralni deo kreativnog dela rada. Odgovornost je na fotografu, čak i ako mu to neko drugi odrađuje. Insistiram na radu kompjuterom, dok ga mnogi namerno zaobilaze, pa su čak izmislili kao ‘čistu fotografiju’, a u reklamnoj fotografiji važi se, pre svega, rezultat, a kako si do toga došao - nema veze', kaže Andrić. Vas ne muči 'moralno' pitanje da li kompjuter menja realnost?
- Sve je pomereno. Zanimljivo mi je nešto što je indikativno za generacijski pomak. U vreme napada na Ameriku, bili smo sa klincima u Kanadi i videli su bezbroj puta na televiziji avione koji udaraju u tornjeve. Kasnije, na jednoj izložbi u Rimu, kada su ugledali fotografije na istu temu, povikali su: 'Jao, gle, pa to je onda stvarno!' Njima je fotografija, kao nešto zaustavljeno, stvarna, dok ih se ne dotiče sve ono što su videli na TV-u. Navikli su se na to da ne samo da je realnost modifikovana i prevarena, već oni unapred znaju da to što dolazi do njih može ali i ne mora da bude istina, dok smo mi kao klinci apsolutno verovali TV-u. Ljudi teško reaguju na stvari, a od kako je snimljen film 'Park iz doba jure', najšira publika koja ne zna koliko je i šta teško uraditi na kompjuteru, navikla se da je sve moguće. Teorija marketinga kaže da ne postoje načini da se mere rezultati reklame...
- Zato se i ne mere. Reklama samo služi da promovišeš marku. Često se, međutim, zapadne u neke budalaštine, kojima se ništa ne reklamira. Agencije se trude da sebi naprave dobar portfolio, ne bi li posle nabavili nove klijente. U proseku, reklama od 45 sekundi u Italiji košta trećinu onoga što je prosečni budžet za tamošnji igrani film. Produkcija reklame je oko 450.000 dolara.
Postoji li neki trend u fotografiji?
- Kako da ne. Reklamni biznis dosta uzima iz mode, tako da je poslednjih godina u trendu bio minimalizam. Ta falš prirodna fotografija zasićenih boja svuda je gurana. Neke agencije su od tog stila formirale svoj identitet. Međutim, ovo zavisi i od zemalja. Italijani ne vole baš da se sami sebi smeju. Kod Engleza je uvek humor na svoj račun. Anglosaksonske reklame su vrlo ironične, što je sjajno, jer, kako možeš ozbiljno da pričaš o reklamnim budalaštinama. Zato su oni najuspešniji. Kako vam izgleda Beograd posle toliko godina?
- Puno toga je pod snegom, pa se ne vide rupe po asfaltu... Najstrašnije je to što je čitava generacija koju sam znao otišla iz ovoga grada. Nije najnegativnija stvar ni kriminal - da vidite tek kakav je u Detroitu! Očekivao sam loše stanje u zemlji, ali pogodilo me je to što su totalno svi bez nade. Devedeset odsto ljudi bili bi negde drugde i te kako sposobni. Nisu ljudi krivi, već istorijska nesreća, ali, stvarno gledano, izgleda da je teško prihvatiti da, zaista, moraš sudbinu uzeti u svoje ruke. Nas su sistematski ubeđivali u školi da je zemlja strašno bogata i da je, ako ne ide, krivica drugoga. Oprali su nam mozak od najbitnije činjenice da si ti jedini odgovoran za ono što ti se događa. Ljubica Jelisavac
