Izvor: Politika, 15.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako pisati o umetničkom delu
Književna kritika i dalje postoji kao potreban i važan vid kulturološke, umetničke komunikacije, kaže Mileta Aćimović Ivkov
Povodom nagrade „Milan Bogdanović”, koja se dodeljuje za najbolju književnu kritiku objavljenu u novinama, na radiju ili televiziji, a koju je nedavno Kulturno-prosvetna zajednica Srbije dodelila „Politikinom” kritičaru Mileti Aćimoviću Ivkovu za kritiku objavljenu upravo na stranicama našeg lista o knjizi Dragana Velikića, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << danas će u Mačvi, zavičaju ovog kritičara, biti upriličen program. Pod nazivom „Mileta Aćimović Ivkov pred književnom porotom”, književnu porotu činiće Dragoslav Mihailović, Milosav Tešić, Radovan Beli Marković, Goran Petrović, Miroslav Maksimović, a specijalni gost biće Tomislav Marinković.
Malo je, međutim, poznato da je Mileta Aćimović Ivkov, najpre pisao poeziju, a da se potom opredelio za kritiku i esejistiku. „Meni se taj put čini prirodnim i sasvim razumljivim. Poezija i kritika samo dva lica istog – književnosti. A književna umetnost i nauka o književnosti jesu referentna polja mog interesovanja”, ističe Aćimović Ivkov.
Bez uzora u nekom od književnih kritičara, Mileta Aćimović Ivkov pre izdvaja autore čiji su mu misaoni i estetičko-kritički sistemi bliži i razumljiviji. „Postoje oni čiji mi se načini, odnosno stilovi, čine efektnijim i prijemčivijim od drugih. Počećemo od srpske moderne. Dakle, pre Bogdan Popović nego Jovan Skerlić. Potom Milan Kašanin, esejista, pa neki od ranijih tekstova Milana Bogdanovića. A, u novije vreme, lucidni i temperamentni način Borislava Mihailovića Mihiza. Pa zatim, valja tu navesti uzorne esejističke priloge: Jovana Hristića, Borislava Radovića i Ljubomira Simovića kao i, izrazito podsticajne, naučno-kritičke pristupe Ljubiše Jeremića, Novice Petkovića i Radivoja Mikića, kaže naš sagovornik.
Da li se usteže da napiše negativnu kritiku, pitamo našeg sagovornika.
– Ne previše. Mada sam, za sada, skloniji da delo o kojem steknem izrazito negativan kritički sud, pogotovo ako mi se ono učini nerelevantnim, jednostavno prećutim. Ne napišem kritički tekst o njemu. I to je, kako ja razumem, jednako dobar način za posredno iskazivanje negativnog suda. Na drugoj strani, podrazumevam da se moj liberalniji književni ukus koji uvažava tradicionalne, ali izrazito izdvaja moderne vrednosti, ne osvrće strogo na mode i „izme”, nekima od kolega ili od zainteresovanih i upućenijih pojedinaca, jednostavno ne dopada. Prekore i diskvalifikacije vlastitog suda i stava, otuda, prihvatam kao logičnu reakciju. Ni na polju književnosti nije svaki pojedinačni cvet podjednako lep i vredan. Ali kritički konsenzus, ipak, mora da postoji.
Mileta Aćimović Ivkov ulogu i društvenu poziciju kritike danas vidi baš u tome da opisuje i izdvaja vrednosti, da profiliše ukus.
– Društvena uloga književne kritike danas, u odnosu na prethodne decenije, vidno je izmenjena. Ona više nema naročitu socijalnu funkciju. U romantizmu, primat je imala poezija. U realizmu pripovedna proza. A u vreme modernizma, kritika. Danas, u doba postmoderne potrošenosti skoro svih tradicionalnih obrazaca i matrica, odnosno u vreme vidne čitalačke oseke, književna kritika je, kao oblik javnog govora, na rubu interesovanja. Ali ona, i dalje, postoji kao potreban i važan vid kulturološke, umetničke komunikacije. Kao oblik svesti o vrednosnim razlikama bez kojih nema, i ne može biti, civilizovanog života.
M. Vulićević
[objavljeno: 16/04/2008]
