Izvor: Politika, 24.Jul.2009, 22:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako ostati normalan
Svi bismo mi želeli da devedesete manje učestvuju u našem dvadeset prvom veku, ali to nije moguće, kaže autor
Izgleda mi da svako ko je preterano upućen na život u Srbiji još uvek mora da iznajmi dobrog psihijatra kako bi ostao normalan, a meni je činjenica da sam zadržao barselonske kontakte i rezidenciju, kao neka vrsta zamene za psihijatra. Možda i zato što se trudim da budem iskren prema sebi, snalazim se, i ovde i u Barseloni, nažalost sasvim solidno, kaže Igor >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Marojević, čiji se novi roman „Parter” nedavno pojavio u beogradskoj „Laguni”.
Jasan je upliv autobiografskog u ovoj Marojevićevoj knjizi, jer su Beograd, odnosno Zemun, i Barselona dobili sličan „raspored snaga”, zbog toga što se glavni junak Luka, kao povratnik iz Barselone, u Beogradu ne oseća tako opušteno kao u Kataloniji.
– Svakako nema ničeg autobiografskog u tome što Luka radi kao šanker na zemunskom splavu, koji se zove „Parter”. Međutim, autobiografskog ima u tome što Luka obavlja i zaduženja di-džeja. Ako je već vrlo malo ljudi do sada znalo za taj deo mog iskustva, već po davanju odlučnog značaja Barseloni na mapi fabule, jasno je da nisam bežao od ličnog iskustva. U svakodnevici, Beograd mi je baza, a Barselona, i nakon što sam se iz nje vratio u Zemun, bitan strateški punkt, ali i mesto za odušak – kaže Igor Marojević za „Politiku”.
Udeo proživljenog u postupku pisanja Marojević objašnjava i kao dobar način da se izbegnu zamke neiskrenosti i bespotrebnog improvizovanja, ali istovremeno naglašava da je loše kada ispovednost odnese prevagu i samim tim pređe u patetiku.
Neobično deluje i napomena autora, na početku romana, da likovi i događaji nisu preuzeti iz stvarnosti, za razliku od gestova koji su u njemu opisani. Da li je reč o posebnoj neverbalnoj komunikaciji likova?
– Retko preslikavam konkretni lik iz života, gotovo uvek ih osmišljavam kao kombinaciju po nekoliko različitih realnih likova. A neverbalnu komunikaciju, čije se ruho u uslovima trenutnog Beograda ponešto izmenilo, živo sam pratio, „skidao” i opisivao, te na kraju pohranio u roman. Što su pojedinci frustriraniji, a mnogi su u tranzicionoj Srbiji ostali puni neuslišenih želja, to deluju napetije i „rašrafljenije”, te gestikuliraju češće. To je dobar materijal za tumačenje glavnom junaku Luki, inače relativno povučenoj osobi, kome je lakše da „šacuje” ljude, dok pušta muziku i dok briše čaše na splavu, nego da ih direktno upoznaje.
„Parter” je opisan kao zemunski splav u koji zalaze najpre ljudi kulture, novinari, glumci, pisci, ali i „ortaci iz kraja”. Ipak, to mesto je neka vrsta tempirane bombe, dobra podloga za pravljenje skandala, rušenje prijateljskih veza, prestanak ionako krhke ljubavi. Marojević takvu sliku obrazlaže našom teškom i bliskom prošlošću, od koje izgleda nema bega.
– Svi bismo mi želeli da devedesete manje učestvuju u našem dvadeset prvom veku ali to, s obzirom na intenzivnost onog što nam se događalo tokom prethodne decenije, nije moguće. Deluje mi prirodno da ni pominjani splav, kao naslovni junak romana, ne može da preko noći postane alternativni bar na vodi, uronjen u indi muziku, stalno nastanjen stranim turistima. Umesto toga, zbog nečega što se na njemu desilo devedesetih, zbog sumnjivih vlasničkih okolnosti, na kraju prve decenije dvadeset prvog stoleća, splav će biti uništen. Po tome, i verovatno ne samo po tome, splav „Parter” ispostavlja se kao pars pro toto društva – primećuje Marojević.
U „Parteru”, kao i u prethodnim Marojevićevim romanima, u središtu je problem muško-ženskih odnosa. Ti odnosi gotovo uvek, kao i u „Šnitu” i „Žegi”, komplikovani su, teški, donekle i perverzni.
– Biće da to ima veze sa unutrašnjom strukturom ličnosti autora. Verovatno sam komplikovan čovek i verovatno privatno volim takve odnose. Može biti da sam i sam u muško-ženskim odnosima donekle perverzan. Čovek koji je napisao tizer za „Parter”, inače jedan mladi i nadareni autor, nije tek tako primetio da je posredi moj najintimnije napisan roman. Očigledno nemam problem da priznam da tako i jeste – smatra naš sagovornik.
Jedan od važnih motiva „Partera” je i ljudski život kao video igrica. Luka, čovek ni mlad ni star, jak je kada sebe zamišlja kao Džeka Karvera, junaka video igrice, koji spasava lepu i hrabru novinarku.
– Sećam se prvih video igrica kojima sam se bavio na svojim ranim, tehnički siromašnim kompjuterima. Pravilo za sve njih bilo je da „gejmer” može da raspolaže sa tri života. Verovatno je takva mačja rezerva života ono što privlači igrača. Posredi je prosta i pomalo gubitnička filozofija, verovatno su joj stoga toliki i skloni u društvu, u kojem je većina tranziciono, emotivno i na druge načine opredeljena gubitnički – zaključuje Marojević.
Međutim, konačni „skor” romana nije negativan, zbog toga što glavni junak naposletku ipak odustaje od eskapizma, koji mu nude video igrice, što je ipak uslov za realan život i mogući hepiend.
Marina Vulićević
[objavljeno: 25/07/2009]
