Izvor: Politika, 24.Okt.2014, 22:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako je šumar „isecao” Bodlera
Kultura nije samo čitanje knjiga, gledanje filmova. Kultura je odgovornost
Branko Kukić, pesnik, esejista, izdavač i čitalac, posle 40 godina rada na „Gradcu”, jedinstvenoj zbirci časopisnih knjiga, bez kojih bi savremena srpska kultura i poimanje modernog sveta današnjice bilo nezamislivo, kaže da nije siguran u to da svi ljudi treba da čitaju knjige. „Pre svega mnogi ljudi nisu sposobni da shvate ono što piše u knjigama. Drugo, uvek se setim velikog pesnika Roberta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Grejvsa koji je napisao najčudesniju knjigu o evropskoj kulturi, „Bela boginja”, i čuvene grčke mitove. Robert Grejvs je rekao da na svetu postoji pet odsto ljudi koji imaju znanje i koji de fakto upravljaju čitavim svetom. Prema tome, pitanje čitanja knjiga je prilično relevantno pitanje. Što kaže Džoni Štulić: ’A i ono što čitaju, krive stvari čitaju!’”
Još ste 1991. u svojevrsnom ličnom, ali i manifestu „Gradca”, povodom njegovog 100. izdanja, naveli da naše društvo karakterišu provincijalni način mišljenja, odsustvo hijerarhije vrednosti i vandalski odnos prema prošlosti. Gde su koreni takvom stanju stvari?
Koreni su u tome što smo uvek bili mala kultura. Nismo bili spremni u tim metežima, koji su pratili istoriju našeg naroda, da se odvažimo i stvari usmerimo prema kulturi. Jer jedina nada za male narode jeste da se usmere prema kulturi. Da sve ono što je bitno mogu pokazati jedino preko kulture, preko stvaralaštva, preko imaginacije. I ne možete tražiti od jedne male zemlje, koja ima divan položaj, ne zaboravimo da se Srbija nalazi između Rima, Atine i Beča, ništa drugo nego da taj narod pruži nešto kulturi. A mnogo puta se dogodilo u novijoj istoriji da su upravo ljudi koji su se bavili kulturom, umetnošću, bili jedini preko kojih naš narod i našu kulturu na neki način bar evropski svet prepoznaje.
Kako onda objašnjavate činjenicu da se ovde po pravilu ili gotovo tendenciozno ukida i uklanja sve sa predznakom kulturnog, umetničkog, pa i obrazovanog? Ili, šta sa kulturom među nepismenima?
Ovde su stvari zapuštene. Ne možete tražiti da vam kultura preko noći reši pitanje, a to ne možete tražiti ni zbog toga što ovde niko ne vodi računa o kulturi i novac koji se izdvaja za formiranje jednog društva, taj novac je najmanji za kulturu. Neko je rekao da je novac izdvojen za kulturu, a mislim da je to sadašnji ministar za kulturu – stvar statističke greške. Prema tome, kultura nije samo čitanje knjiga, nije samo gledanje filmova, nije samo odlazak u pozorište, kultura je i način ishrane, odevanja, način dijaloga sa drugim, kultura je stvar odgovornosti, tolerancije, sve je to kultura. Kad sve to pogledamo, mi danas u našem društvu ništa od toga nemamo. To je sve prešlo u neki prezasićeni rastvor, koji vodi u potpunu anarhiju, u primitivizam, prostakluk. Ovde je sada na prvom mestu uspon beznačajnosti.
Vaš san je bio da „Gradac” čitaju slobodni ljudi, ličnosti. U kojoj meri ste se približili ostvarenju svog sna?
Istoriju „Gradca” prati pokretanje biblioteka „Alef” (1985), „Mistici i gnostici”, „Lađa”, „Talas”, „Faust” i „Cveće zla”. Filozofska, psihološka i književna dela autora 20. veka, studije i ogledi religije, mistike i gnosticizma, monografije o slikarima sklonim svetu fantastike, snoviđenja i simbola, knjige posvećene porocima. Koncept časopisa, potom i izdavačke kuće „Gradac” nosi balast svevremenog i univerzalnog. Knjige sa znakom ovog izdavača nose neverovatne, daleke svetove, otkrivaju delove čovekove podsvesti i zato su teške, košmarne, „knjige bolovi”. Uvek me je vodila misao da u čitavom tom poslu pokažemo da postoji i jedan drugi svet, jedan paralelni svet, i da postoji nešto na šta se može gledati iskosa.
Najvažnije za jedan časopis ili izdavača jeste da ima svoju stalnu publiku. Ja mogu da procenim za jednu knjigu u 50 primeraka koliko će biti prodato. U tom smislu, uvek razmišljam o tome da mi u stvari ne znamo šta je sve nestalo od knjiga. Ne znamo šta je sve spaljeno, jer su u srednjem veku i pre, požari bili normalne stvari. Postojale su ideologije koje su sa svojim izvršiocima spaljivale knjige. Imate ljude koji su napisali samo jednu knjigu. Recimo, Alen Furnije „Veliki Mon”. On je napisao tu čuvenu knjigu i izgubio je život u Prvom svetskom ratu. Ili, Huana Rulfa koji je napisao jedan roman „Pedro Paramo”, za koji i Borhes i Garsija Markes tvrde da bio osnovna knjiga koja je pokrenula taj čuveni južnoamerički magijski realizam. Imate i priču „Pisar Bartlbi” Hermana Melvila o čoveku koji je stalno pokušavao da napiše knjigu i imao je ideje, ali nikad je nije napisao. Ili, primer jednog francuskog šumara koji je kupovao knjige i posle svog šumarskog posla čitao te knjige i isecao ono što se njemu nije dopalo. To sam, čini mi se, pročitao u jednom intervjuu sa Selinom. Na kraju, Bodler mu se sveo na četiri-pet pesama. Ima i takvih bizarnih tipova. Knjiga je stalno bila na nekom udaru.
Ovde postoji uverenje kako je moderno u suprotnosti sa tradicijom. A upravo vi i još neki mali izdavači dajete primer o neophodnosti povratka izvorima. Šta je to što tradiciju, bilo književnu ili ukupnu, civilizacijsku, čini uvek modernom?
Tu je najvažnije kako se shvata tradicija. Ako vi tradiciju shvatate kao neku vrstu folklora i sve ono što prati to pucanje i pevanje, onda ćete napraviti veliku grešku. Nažalost, poslednjih decenija to se kod nas događa. Tradicija je neki osnov da bi se stvarala savremenost. A iz savremenosti proizlazi čitava budućnost. To ne mogu biti lanci koji nas okivaju. Oni samo stvaraju jedan zlatni lanac i jedan zlatni niz. Kada se to shvati, onda tradicija nikada ne može biti zloupotrebljena, ne može biti vulgarna. Kontinuitet tog zlatnog lanca je osnova da tradicija ne bi prešla u populizam, u vulgarnost, prostakluk, u žal za nekim vremenima koja se nikada više neće vratiti, žal za podvriskivanjem, izgubljenim idealima. Jer ako se oslonite samo na to šta je bilo pre, što bi rekao Elijade: ’U ona vremena’, onda ćete vi biti neko ko je isključen iz sveta koji se oko vas događa.
-------------------------------------------------------------------------------
Vojnik Vermahta sa knjigom o Jerusalimu
Kako ste se i zašto našli među knjigama i tu ostali?
Prosto mi se to tako dogodilo. Činjenica je da sam ja kao mlad dosta čitao. I čitao sam različite stvari i to je prešlo u nešto što bismo rekli hronično. Interesantno je da sam kao dete, u našoj kući pronašao neku knjigu koju je ostavio jedan nemački vojnik. I što je posebno inetresantno, to je knjiga o Jerusalimu. E sad, možete zamisliti vojnika Vermahta, koji je sa sobom, znajući da ide u jedan teški rat, znajući da lako može izgubiti život, poneo knjigu. Ja tu knjigu i dan-danas čuvam. To je naprosto jedan podatak. Drugi podatak je činjenica koju sam ja svojevremeno pročitao u „Politici”, da je u moje rodno mesto Jelen Do, gde je bila železnička stanica, pred početak rata trebalo preneti najveći deo Narodne biblioteke. Pet-šest kilometara dalje, trebalo je te knjige uskladištiti, sakriti u manastir Blagoveštenje. Na prvi pogled to ništa ne znači, ali budući da je oko knjiga sve čudno i zagonetno, nepredvidivo, i da sve pripada nečem zaumnom, možda je to imalo neki refleks na moje opredeljenje za čitanje knjiga.
Gorica Z. Jovanović
objavljeno: 25.10.2014.
