Izvor: Politika, 29.Avg.2015, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako je Vargas Ljosa postao zvezda tabloida
Kolumne peruanskog nobelovca oduvek su odisale netačnom dijagnozom i promocijom neoliberalne doktrine, ali se sada pročuo i po svojoj aferi sa bivšom ženom Hulija Iglesijasa
U svojoj novoj knjizi Mario Vargas Ljosa utvrđuje da je „kultura mrtva” i žali što svetom „caruju slike, tehno zabava i kapital”, ali je u sedamdeset devetoj godini, nošen valjda romantičnim žarom, postao protagonista najvećeg medijskog spektakla ove sezone. I kako se leto bliži svom kraju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tako španski magazin „Ola” iz broja u broj povećava tiraž, sa malo reči i puno rečitih fotografija: nobelovac i Izabel Prejsler (64), poznatija kao bivša žena Hulija Iglesijasa, provode „svoj medeni mesec” na rajskom karipskom ostrvu Mustik, u luksuznoj vili iz koje gotovo da i ne izlaze. Na Mustiku su prethodno pronalazili „utočište” i mnoge druge slavne ličnosti. Pominju se Mik Džeger, Pirs Bronson, Dejvid Boui, Princeza Margarita…
Deset stranica u „Oli” rezervisano je za nobelovca i njegovu „romantičnu vezu” sa „ekskluzivnim” slikama na kojima se vidi kako par uživa, kad izađe pred paparace.
U prethodnom broju „Ola” je donela takođe „ekskluzivnu” sliku sa njihove „intimne” večere. Čitaoci su mogli da saznaju koju firmu je Izabel nosila na nogama i u kom butiku je „kupila” garderobu za ovu priliku.
Opšte je poznato da pisci privatno najčešće imaju drugačija merila vrednosti nego junaci njihove fikcije. Ali nova knjiga eseja Vargasa Ljose je dokumentarna proza sastavljena iz odabranih kolumni koje je godinama pisao za madridski „Pais”, najrevelantniji medij za hispanoameričko govorno područje. On svoju dijagnozu o smrti kulture iznosi kao javni intelektualac a ne pisac fikcije. Čovečanstvo je, po njemu, duhovno i intelektualno otupelo, zato što se pokorilo vizuelnim senzacijama. Bombardovani smo slikama koje umrtvljuju naša čula, maštu i razum, uzvikuje nobelovac, i žali zbog toga što je plitka razonoda nadvladala i potopila kulturne vrednosti. Političari su se pretvorili u klovnove i spremni su da učine sve kako bi privukli tabloidnu medijsku pažnju, dodaje Vargas Ljosa.
U Španiji je Vargas Ljosa nedodirljiva veličina, Španci su ponosni što je peruanski nobelovac baš njihovu zemlju izabrao za svoju drugu domovinu, tamošnji kritičari fanfarama dočekuju svako novo delo i javni istup Vargasa Ljose. Latinoamerikanci su radi da previde očigledne sudare u Ljosinoj glavi, i njegovu neprikrivenu promociju američkog neoliberalizma, čak i kad blago kritikuje politiku SAD. Ovog pisca čitav svet čašćava gomilom počasnih doktorata i ordenja, a on nijednu od ovih počasti nije do sada odbio, ma od koga da ona dolazi. Razljutio se tek kada je mladi američki pisac Džošua Koen (35) oštro i argumentovao raskrinkao njegove „Beleške o smrti kulture: Eseji o spektaklu i društvu” i sveo ih na „mrzovoljan i ishitren manifest”. U književnom dodatku „Njujork tajmsa”, uz navođenje desetine citata, Koen optužuje Ljosu da je pristrastan i da ne prepoznaje modernost. Knjigu je napravio od već objavljenih „peckalica” o islamu, internetu, političarima i tehnološkom napretku… dodaje Koen, koji primećuje da je zbirku napravio iz novinarskih tekstova, a upravo mu je novinarstvo krivo što je kultura dovedena do svog izdisaja. Koen se ismeva opštim mestima u Ljosinim konstatacijama:
„Danas su kuvari i modni dizajneri, a ne naučnici, u centru pažnje…”, „masovno konzumiranje marihuane, kokaina, ekstazija, heroina je odgovor na društveno okruženje i trku za brzim i lakim zadovoljstvom.” Koen podseća na Ljosinu biografiju: Odrekao se socijalističkih ideja iz mladosti, bio je „proamerički kandidat” (1990) za predsednika Perua, kada su, umesto njega izabrali Japanca Alberta Fuhimorija. Godi mu da bude pripadnik generacije slavnog latinoameričkog literarnog buma, kojeg opsedaju paparaci, ali se kroz njegove novinarske kolumne provlači blagi prezir za zaostalost amazonskih starosedelaca i njihovih poglavica…
Koen je u ovoj kritici napravio jednu grešku i tako dao povod Vargasu Ljosi da reaguje. Napisao je da je nobelovac prodao španskom zabavnom listu „Oli” fotografije i informacije o svojoj novoj vezi sa bivšom ženom Hulija Iglesijasa. Ovu informaciju je bez provere uzeo iz londonskog tabloida „Dejli mejl”. Ljut što se neko usudio da ruši njegov kolumnistički ugled, Vargas Ljosa je iskoristio baš tu Koenovu omašku da napadne na „Njujork tajms”.
Nikada nisam prodao nijednu fotografiju iz mog privatnog života magazinu „Ola” ili bilo kom drugom mediju, tvrdi Ljosa i čudi se „kako takva naklapanja izlaze u uglednom mediju kakav je „Njujork tajms”. Njujorški list je priznao grešku. Kritičar nije smeo da preuzme informaciju od londonskog lista a da je prethodno ne proveri preko još nekog izvora. Ali se ovaj list nije odrekao negativne kritike o Ljosinoj novoj knjizi.
U međuvremenu madridski dnevnik „Mundo”, podstaknut onim što objavljuje najnovija „Ola”, zaključuje da je Ljosina nova ljubav ipak morala prodati pravo na ekskluzivne fotografije jer kako bi se inače paparaci domogli Kariba i baš tog malenog ostrva gde uživaju nobelovac i Izabel, nekadašnja misica i „Biser Manile”, kako ovu damu, rođenu na Filipinima, nazivaju tabloidi.
Šteta je za književnu kritiku Džošue Koena što je umrljana ovim neproverenim podatkom. Retko se danas u novinama mogu naći umetničke kritike u kojima se pod lupu stavlja poetika nekog književnika, čak i kad on nije tako poznat kao što je slučaj sa Vargasom Ljosom. Setimo se samo kako je ovaj pisac opisan kada je početkom leta posetio Crnu Goru i Srbiju: Najbolji, najveći, najslavniji… A kad ga je primio predsednik Srbije bio je „očaran Nikolićevim poznavanjem kulture i istorije”, iako je tokom bombardovanja NATO-a 1999. napisao u „Paisu” niz kolumni u kojima iz sve snage navija za „humanitarnu intervenciju” kako bi „spasli Kosovare od uništenja”. NATO-u se ne može prigovarati što interveniše u Jugoslaviji, već to što nije otpočeo napad deset godina ranije, napisao je Ljosa u svojoj kolumni u „Paisu”, 11. aprila 1999. Ljosa tu iznosi još mnoštvo konstatacija o zločinima Srba i poredi ih „sa holokaustom, i onim što je počinio Hitler”.
Između svih tih hipokrizija, može se ipak pronaći mesto za kulturu i umetnost, napisao je kritičar. Mariju Vargasu Ljosi bilo bi bolje da se okane kolumni i svojih neukih procena i dijagnoza (i ovako to više ni „Pais” ne može dobro da plati) i da ostane zapamćen po svojim romanima „Grad i psi”, „Razgovor u katedrali” ili „Jarčevo slavlje”.
