Izvor: Politika, 12.Apr.2015, 15:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako je Pikaso „dobijen” na referendumu
Šezdesetosmaši su dizali revoluciju i dobili su majice sa likom Če Gevare, a mladež u Bazelu je sa podjednakim žarom izašla masovno na ulice, uz moto „All you need is Pablo”
Svakog časa u Švajcarskoj se desi poneki referendum, ali maleni Bazel na obali Rajne ostao je jedinstven po tome što je glasačkim listićima naterao grad da otvori kasu za umetnost i spreči odlazak dva Pikasova platna u ruke nepoznatog bogatog kupca.
Sa još osam ključnih slika iz >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << opusa andaluzijskog umetnika, ta dva Pikasova dela, „Dva brata” (1906) i „Arlekin koji sedi” (1923), od pre mesec dana preselila su se iz Kunstmuseuma u Bazelu, u madridski Prado. Kao specijalni eksponati izloženi na trećem spratu duž glavnog hola, takozvane kičme najpoznatijeg španskog muzeja, ostaće tu do septembra, sve dok bude trajalo renoviranje muzeja u Bazelu.
Otkako su pre gotovo pola veka narodnom voljom postala kolektivno vlasništvo građana, prvi put su neka od tih platana izašla van granica švajcarskog kantona. I došla u umetnikovu domovinu, baš u madridski Prado gde je mladi Pikaso beskrajno proučavao Goju i Velaskeza, crpeći inspiraciju od velikih klasika.
Te daleke 1967. godine počelo je zagrevanje evropske studentarije za masovni bunt protiv buržoazije. U majicama sa likom argentinskog revolucionarnog gerilca Če Gevare, akademci su u Parizu dizali ustanak, sanjajući pravedniji svet i crveni univerzitet. Buntom su brzo zaraženi i ostali gradovi po Evropi, Sorbona je privremeno pretvorena u slobodnu komunu, studenti su se digli u Zagrebu i Beogradu i bio je to poslednji svejugoslovenski pokret, kako su ocenili istoričari i sociolozi.
Mladež Bazela stremila je konkretnijim ciljevima: da zadrži dela Pabla Pikasa koje je u nedostatku novca, vlasnikov naslednik želeo da proda. Sa podjednakim žarom izlazi masovno na ulice, uz moto „All you need is Pablo” (parafraza naslova kultne pesme Bitlsa „All you need is love”). Tada je delovalo da je bazelski san mnogo nerealniji od onoga što su očekivali studenti u ostalim gradovima Evrope ili Amerike. Građani Bazela nisu se podelili na frakcije, već su u velikom broju izašli na referendum. I na njemu izglasali da grad, budžetskim novcem, otkupi od vlasnika Pikasova platna. Dirnut, Pikaso je Bazelu poklonio još nekoliko svojih slika. A istoričari umetnosti ističu da je andaluzijski slikar samo jedanput, uzgred, boravio u Bazelu.
Danas su rezultati studentskih pokreta očigledni: šezdesetosmaši su se mahom uklopili u establišment i otarasili se mašne i tašne tek kada su otišli u penziju. Njihova deca nose majice Če Gevare čija je proizvodnja donela ogromne profite multinacionalnim kompanijama. Kunstmuseum ušao je u katalog najuglednijih evropskih muzeja. Do septembra, oni koji imaju devetnaest evra za ulaznicu mogu u Pradu da vide deset ključnih slika Pabla Pikasa, jednog od najvećih umetnika 20. veka.
Akademik Huan Luna, šef odeljenja za umetnost osamnaestog veka u Pradu, negoduje u razgovoru za „Politiku” što kultura nije besplatna.
„Umetnost bi morala da bude dostupna svima, koncept muzeja je da se tu vraćaš više puta, tu je sačuvana nacionalna baština i umetničko nasleđe čitavog čovečanstva”, negoduje profesor Luna i priseća se ne tako davnih devedesetih kada se ulazak u Prado nije naplaćivao.
Bez obzira na skupoću, pred vratima Prada je i radnim danom kilometarski red. Daleko od toga da su Pikasove slike jedini mamac za ljubitelje umetnosti. Ali one se tako lepo uklapaju u raskošni hol oko koga su raspoređena neka od najvrednijih klasičnih dela. „Dva brata” su iz ružičastog perioda, nastala kada je leti Pikaso boravio u Pirinejima, „Poklonik” (1912) je umetnikova kubistička priča o koridi, „Arlekin koji sedi” (1923) jedna je od pedeset slika sa sličnim motivom, a tu je u Pradu i Dora Mar, naslovljena kao „Žena sa šeširom koja sedi na stolici” (1941). Njen lik podeljen je na dva dela. Gornji je naslikan iz anfasa sa jednim otvorenim okom koje prodorno gleda u posetioca, donji deo lica prikazan je iz profila... Sve žene iz svog bogatog sentimentalnog života Pikaso je video kako na isti način sede na stolici. Ulje na platnu „Par” Pikaso je naslikao neposredno pred smrt i poklonio ga Bazelu iste te godine kad ga je oduševio umetnički plebiscit u švajcarskom gradu. U „Paru” se oseća slikareva seksualna tenzija, kažu kustosi ove izložbe: razaznaju se čovek i žena obnaženih grudi, koja drži čašu u ruci. Kada je naslikao „Par” Pikaso je imao 86 godina i verovatno se osećao nemoćnim pred nagom ženom.
Poučnija od svih slika jeste dvadesetosmominutna filmska reportaža o „Čudu u Bazelu” u produkciji švajcarske Sinemateke, koju je Kunstmuseum ustupio Pradu. Dokumentarac govori o burnim danima u Bazelu kada je trajala demokratska bitka za osvajanje Pikasa. Titlovan je na španski jezik.
Bazel je uspeo da osvoji Pikasa. A Prado mu je poverio mesto direktora 1936. godine kada je Pikaso živeo u Parizu. Nikada nije došao u Madrid da svoju direktorsku funkciju obavlja u samom muzeju. Lepše mu je bilo u Parizu, potvrdio je za „Politiku” akademik Huan Luna.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 12.04.2015.
.jpg)
