Izvor: Politika, 27.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako da razumemo jedni druge
Predstavu „Prevođenje” po tekstu Brajana Friča, na sceni JDP-a režira Dejan Mijač
Na sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu, reditelj Dejan Mijač postavlja komad „Prevodi” Brajana Frila. Naslov drame „Prevodi” je na Mijačevu intervenciju preimenovan u „Prevođenje”, a premijera je zakazana za ponedeljak, 2. mart. Dramaturzi su Miloš Krečković i Ivana Dimić, scenografiju radi Juraj Fabri, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a kostime Maja Mirković.
Brajan Fril (1929) je najznačajniji savremeni irski pisac, a tekst „Prevodi” (1980) je njegovo najizvođenije delo. Komad prati istiniti događaj iz 1833. godine kada je kartografska jedinica Britanske kraljevske vojske došla u jedno selo u Irskoj da vršipromene naziva pojedinih toponima, naselja, na engleski jezik. Fril je poznat našoj publici po komadu „Praznik u doba Lunase”, koji je izveden u Ateljeu 212.
Prisustvovali smo jednoj od proba predstave „Prevođenje”. U pozorišnom klubu JDP-a na okupu su Dragan Petrović (Kapetan Lansi), Anita Mančić (Sara), Gordan Kičić (Oven), Hristina Popović (Bridžit), Milica Mihajlović (Mojra), Petar Benčina (Doulti)... Čitaju dnevne novine, razmenjuju iskustva, političke nedoumice... Mihailo Miša Janketić (Hju), Predrag Ejdus (Džimi Džek) i Igor Đorđević (Poručnik Joland), saznajemo, imaju probu nešto kasnije.
– Ovo je priča o jeziku, ali i tranziciji koja je bliska celom svetu. Svako donošenje novog, promena, događa se uz manju ili veću dozu prisile. Oni koji menjaju, neretko su čak ubeđeni da donose civilizacijski napredak, dok oni koji kroz promenu treba da prođu, opet, neretko to nazivaju porobljavanjem. I, nisu samo jedni u pravu. Još od vremena imperijalizma, mondijalizma, težilo se ujednačavanju, uspostavljanju standarda koji bi bili opštevažeći. Verovatno to i nije iz nekih loših pobuda. Ne radi se o tome da protok informacija, robe i ljudi bude što lakše omogućen. Različitosti, one temeljne, ne idu tome u prilog; nasuprot njima imamo ideju da je različitost nešto što čini cvetno polje. Da li su ti principi ostali ili morate da se odlučite za jedno ili drugo? Proces tog prevođenja je jako bolan po ljude koji su prinuđeni da učestvuju u tom preobražaju – kaže Dejan Mijač, objašnjavajući zašto se u ovom trenutku posvetio komadu Brajana Frila.
A sve je krenulo od dramaturga Ivane Dimić, koja je predstavu „Prevodi” gledala u Londonu, a tekst donela 1991. godine u Beograd.
– Kod nas, u to vreme, niko nije bio zainteresovan da ga prevede jer je to bilo teško. Prevela ga je, ipak, Jasna Novaković. Frilovi junaci govore različitim jezicima; naravno, to je uslovno. Pozorište je mesto gde uslovnosti dobro prolaze. Imate na sceni dva lika koja govore istim jezikom, ali se ne razumeju. „Prevođenje” pokazuje da različiti jezici ne moraju da budu prepreka u razumevanju, a da isti jezik to jeste. Fril je veliki ljubitelj Čehova i adaptirao je mnoge njegove komade. Verovatno zato na maestralan način obrađuje ta finija dešavanja između ljudi neprimetno, u tišini – priča Ivana Dimić.
Replika u komadu „Ja sam varvarin u svojoj zemlji zato što me niko ne razume” odzvanja nam u ušima. Na sceni je Anita Mančić. Tumači Saru,nemu ženu iz tog sela. Nije ona rođena nema, ali je od nekog šoka prestala da govori. Uči je Manus (Goran Šušljik) da govori. Sara na kraju, sa mukom, uspeva da izgovori „Ja se zovem Sara”, ali kada se uplaši, kada je napeta, stresna situacija, opet gubi moć govora.
Tu je i Milica Mihajlović. Njena Mojra je neobična mlada žena, zarobljena u okovima u kojima se obrela i u kojima živi u stalnoj nadi da će uspeti da se odatle iščupa, da pobegne negde iz tog sela. Na scenu izlaze i članovi velike seoske porodice koja se raspada, braća Manus i Oven. Oni se ne vole jer drugačije gledaju na svet, drugačije su im potrebe.
– „Prevođenje” je priča o izgubljenom identitetu, odnosno o potrazi za novim. Priča se, naravno, tiče i nas ali je izmeštena u svet koji, naizgled, ne liči na nas. Ovo je priča i o jeziku i o menjanju, o pokušaju da se prilagodimo promenama koje neminovno i u svakom životu postoje i o tome šta gubimo ako se promenimo – kaže Šušljik.
U sali mir, tišina. Dejan Mijač pažljivo prati svaku scenu, repliku, dijalog, pokret. Deluje zadovoljno, smireno. Radnja predstave odvija se svojim tokom. Nema zamerki, čini nam se, na prvi pogled.
„To je bilo to”, čujemo nešto kasnije Dejana Mijača. Prvi deo probe je završen. Sledi radna pauza koja je rezervisana za razgovore i sugestije. Dejan Mijač će do kraja sezone, kako nam je potvrdio, režirati još jednu predstavu, i to u Narodnom pozorištu u Beogradu.
B. Trebješanin
[objavljeno: 28/02/2009]
