Izvor: Politika, 01.Nov.2013, 22:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako Srbi i Holanđani vide jedni druge
U romanu Dena Dolarda „Svadbe sedmorice Cigana” glavni junak kaže da Srbi imaju više strasti u malom prstu nego zapadnjaci u celom telu, a novinar Predrag Milojević pisao je da ne može da se navikne na staloženi mentalitet Holanđana
Sa Flamancem Svenom Petersom, koji na svom blogu „Balkanboeken” komentariše sve što je proteklih deset godina objavljeno na holandskom jeziku o Srbiji, Jelica Novaković-Lopušina pozvana je da u novembru boravi u spisateljskoj kući >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Antverpenu i da zajedničkim snagama napišu knjigu povodom 100. godišnjice Prvog svetskog rata, gde će uvrstiti holandske i flamanske autore koji su pisali o Gavrilu Principu i Srbima.
Za svoj dnevnik koji je pisala na holandskom jeziku za vreme bombardovanja naše zemlje 1999. godine, Jelica Novaković-Lopušina, osnivač grupe za nizozemske studije na Filološkom fakultetu u Beogradu, nagrađena je priznanjem Flamanskog PEN centra. Stizale su joj tada stotine mejlova iz Holandije i Flandrije, pa je i njih uvrstila u knjigu pod nazivom „Pravi ljudi umeju da lete”.
Sa Petersom naša sagovornica objavila je i knjigu „Kafanski tribunal”, na holandskom, o beogradskim kafanama, a pre nekoliko dana na manifestaciji „Sevdah projekat” u Narodnoj biblioteci Srbije govorila je o tome kako Holanđani doživljavaju nas, a kako mi njih, što spada u područje imagologije, kojom se bavi više od 15 godina.
– Do 19. veka diplomate i izaslanici prolazili su krajevima na putu za Carigrad i beležili svoja zapažanja. Saosećali su sa teškim položajem lokalnog življa u otomanskim vremenima, ali zastupali su svoje interese. U 19. veku pojedinci se interesuju za nas, pa tako prvi holandski slavista Hendrik Volfgang van der Mej (1842–1914) u delu „Srpski ep” navodi da bi Germani trebalo da se ugledaju na Slovene koji vole slobodu, borbeni su i imaju osećaj za zajednicu, za razliku od Germana koji strpljivo podnose tiraniju i imaju osećaj za državu – kaže Jelica Novaković-Lopušina.
Prema njenim rečima, zaboravljena Žana Merkus, ćerka guvernera holandske kolonije Indonezije, sav imetak je potrošila na oslobodilačke pokrete – stala je u odbranu Pariske komune i kupovala topove za Hercegovački ustanak, u kojem i učestvuje, zbog čega je pesnik Đura Jakšić naziva našom Jovankom Orleankom; a o nama je pisala i Katarina Albertink Tejm u romanu o ubistvu Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin.
– Tokom balkanskih ratova ovde su boravili i dr Kopeshar i hirurg Arijus van Tinhoven, po kome je nazvano udruženje za kulturnu i naučnu saradnju srpskog i nizozemskog područja. Tinhoven je pomagao da se zbrinu naši ratnici, sa doktorom Arčibaldom Rajsom obelodanio je zločine austrougarske vojske i napisao „Strahote rata u Srbiji”. U Valjevu, gde je osnovao svoju bolnicu, i dalje nema ni svoju ulicu ni spomen-ploču – podseća Jelica Novaković-Lopušina.
Dalje naglašava da je mladi holandski komunista Marinus van der Lube pešice prošao Jugoslavijom, između dva rata, i beležio svoje doživljaje, da bi dospeo u Berlin, gde je pogubljen zbog navodnog paljenja Rajhstaga, a da je o streljanju đaka u Kragujevcu pesmu „Deca sa glasom cvrčka” napisao Karel Jonkhere.
– Još u 16. veku Van Busbek piše da su Srbi velike ispičuture i verolomci, da bi kasnije u romanu „Svadbe sedmorice Cigana” A. Den Dolard, holandski romanopisac (zastupljen u holandskoj lektiri), takođe istakao srpsku sklonost ka piću, ali i gostoljubivost. Glavni junak romana je Beograđanin Branko Marković, fotograf koji se zaljubljuje na Ohridu, i navodi da mi imamo više strasti u malom prstu nego zapadnjaci u celom telu. Inače, Den Dolard je bio novinar, živeo je ovde posle Drugog svetskog rata, upoznao je Tita i intervjuisao čoveka koji je kasnije izvršio atentat na kralja Aleksandra Karađorđevića – kaže Jelica Novaković-Lopušina, dodajući da je u Narodnoj biblioteci nedavno izvedena predstava po ovoj knjizi iz 1939, a srpske narodne pesme uvršćene u roman izvela je Kvirine Melsen, u pratnji Petera van Osa na harmonici i Pitera Klasena na gitari.
Kada je reč o srpskom doživljaju Holandije, naša sagovornica pominje zapise Milana Kašanina i novinara „Politike” Predraga Milojevića, koji naglašava da spokojstvo njihovih građana i tihost zbivanja događaja ne odgovaraju tempu našeg življenja.
– Na putu od Amsterdama ka Harlemu, Milojević primećuje staklenike i razmišlja kako njihovoj deci ne padne napamet da porazbijaju te mnogobrojne staklene bašte. On ne može da se navikne na staložen i kontrolisan mentalitet i pati što se toliko razlikujemo – kaže naša sagovornica i nabraja dela inspirisana Holandijom: roman „Amsterdam” Marije Ličine, istoimenu pesmu Bore Čorbe, knjigu Aleksandra Gatalice o Rubensu – „Dijalog sa opsenama”, roman o Rembrantu „Mlinarev sin” Sretena S. Petkovića.
Obaveštava nas još i da Katedru za slavistiku u Amsterdamu vodi Radovan Lucić iz Hrvatske i da je sa njim upravo završila Hrvatsko-holandski i srpsko-holandski rečnik, sa 40.000 odrednica, a da srpsku književnost u Holandiji prevodi nagrađivana Rejna Dokter.
– Ambasada Holandije u Beogradu organizuje Festival holandskog filma, osnovali smo časopis „Erazmo”, prevodimo, između ostalog, Harija Muliša, Huga Klausa, što nadilazi dnevnopolitičke slike i ostaje kao svedočanstvo koje preživljava. Holandski kao izborni jezik postoji 27 godina, a studijsku grupu, koja je osnovana 2002, upisuje 18 studenata godišnje, što znači da više ne možete da se šetate Beogradom, da pričate holandski jezik i mislite da vas niko ne razume! – dodaje Jelica Novaković-Lopušina.
Mirjana Sretenović
objavljeno: 02.11.2013.
