Izvor: Blic, 11.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kafkijanska Amerika
Kafkijanska Amerika
Najpre da raščistimo nekoliko važnih činjenica. Komad naše Biljane Srbljanović 'Amerika, drugi deo' prikazuje se u jednom od najstarijih, a što je najčudnije, uprkos starosti, i danas jednom od najboljih pozorišta u Evropi - u bečkom Burgteatru. Igra se na sceni Akademiteatra, drugoj sceni, koju oni sami cene kao i veliku scenu.
Burgteatar je osnovala Marija Terezija 1741. godine. On je posle osnivanja za koju deceniju dobio rang narodnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << (nacionalnog) teatra. A Burgteatar je bio uzor težnji prilikom osnivanja nacionalnih teatara svih Slovena u srednjoj i južnoj Evropi, pa i našeg Narodnog pozorišta.
Ja nisam da padamo u nesvest zbog te činjenice, ali jesam da cenimo da je na naš najstariji festival došao Burgteatar, sa našim komadom, u vreme kad Burgteatar nije bastion konzervativizma, kao što su neka narodna pozorišta među današnjim Slovenima ostala tvrđave konzervativizma, već nam je, naprotiv, došlo žestoko savremeno pozorište.
Ko je video njihovu predstavu 'God Save America' u Novom Sadu na jubilarnom 50. 'Sterijinom pozorju' (a ja ga pratim od prvog 1956. godine), shvatiće šta kažem kad tvrdim da je to jedna od najboljih predstavu za pola veka na ovom uglednom festivalu. Utoliko je tužnija činjenica da ovu predstavu nisu gledali najugledniji beogradski kritičari, a samim tim ne mogu o njoj da pišu.
Predstava je dosledno kafkijanska, gde je kafkijanska nadrealnost postignuta dosledno stilizovanom glumom i izvrsnim scenografskim sredstvima - od pleksiglasa, magritovskih silueta ljudi i sa oživelim ćelavim lutkama iz izloga. Predstava koja stoji na sredokraći između Kafkine 'Amerike' i savremenih iskustava Biljane Srbljanović za vreme njenih bolnih susreta sa današnjom Amerikom, ništa manje kafkijanskom nego one iz Kafkine mašte 20-ih godina prošlog veka.
Nek sam Bog spase od našeg nemara ono što je vredno svake pažnje i poštovanja!
Privatnička geografija
Pre nekoliko dana je u Beogradu, povodom otvaranja Salona pejzažne arhitekture, bila organizovana tribina sa temom 'Estetsko oblikovanje javnih prostora'. Zvuči lepo, još samo kad bi osim zainteresovanih studenata arhitekture, prostornog planiranja i šumarstva, ovom temom počeli ozbiljno, racionalno i planski da se bave ne samo gradski čelnici, nego i građani.
Jer očigledno svako zaslužuje grad u kojem živi. Civilizovani ljudi žive u čistim, urednim i organizovanim gradovima, u kojima su javni prostori svetinja, nepovrediva teritorija zajedničkog života, lokusi namenjeni svima, mesta koja obezbeđuju društvenu komunikaciju. Nepovredivost privatne teritorije istovremeno je i garancija nepovredivosti javnih prostora, kao što su ulice, trgovi ili parkovi.
Shvatajući tranziciju kao neku vrstu zelenog svetla za opravdanje prirodnosti lopovluka u svim njegovim grdnim vidovima, naši ljudi su, poučeni primerima mešetarenja od dna do vrha političke nomenklature, pobrkali lončiće u pogledu statusa privatnog i javnog. Rukovođena logikom lova u mutnom, svakodnevno se odvija opšta otimačina, zaposedanje i prisvajanje javnog prostora. U zemlji u kojoj se još uvek ne zna šta je čije, a stari vlasnici potežu arbitraže evropskih sudova, prećutno se podgreva uverenje da se zapravo otima od države.
Nova teritorijalna okupacija javnih prostora ukazuje na fenomen privatničke geografije koja je po svojoj suštini stihijska, nekontrolisana i varvarska. Osećanje prostora kao idealnog polja za simboličko ispoljavanje i odmeravanje moći, vidljivo je ne samo oko kioska koji se pozicioniranjem frižidera i gajbica šire, tako da nemate kuda da prođete, već i u fenomenu skoro slepih ulica koje nastaju kao posledica tajkunske intervencije u javnim prostorima.
Uzurpiranje grada shodno ličnim, katkada čak i intimnim hirovima privatnih lica, na štetu javnih prostora, jedan je od najtransparentnijih pokazatelja naše velike udaljenosti od Evrope. Ali pre no što bude estetičko, ovo pitanje mora biti političko.
