Izvor: Blic, 12.Okt.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'Kadriranje'
'Kadriranje' Galerija SULUJ
Umetnička praksa pokazuje da više nije i ne može biti svejedno gde se i šta pokazuje, s tim što ni ovo samo po sebi ne treba shvatiti kao dogmu i garant dobre izložbe. Srećom, zamci koncepcije odolela je mlada istoričarka umetnosti Tatjana Orbović, priredivši grupnu izložbu instalacija pod nazivom 'Kadriranje'. Razmišljajući od samog početka upravo o tome kakva bi izložba bila dostojna date galerije, ne samo u kvalitativnom već >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i tematskom pogledu, autorka projekta usmerila ga je kao jednu od mogućih reakcija na posebni i skriveni kamerni karakter tog prostora. Sadejstvo dobro odabranih radova, svojevrsnih kadrova, takođe brižljivo biranih umetnika: Talenta, Olivere Parlić, Nataše Škorić, Vesne Ilić-Darijević i Gorana Denića, uz adekvatnu ambijenatalnu muziku, tretira taj prostor na način koji je i najumesniji, kroz slutnju o tome šta se u njemu moglo dešavati, menjati, ili onome što upravo provocira umetnička intervencija. Ulaskom u ovu zajedničku 'sliku', postajemo deo nagoveštene 'priče' koja akcentuje skriveno, erotizam, voajerstvo, intimu, prolaznost... Ativiranje međuprostora dovelo je do nove percepcije konkretnog prostora.
Slavica Panić Galerija DOB
Izložbom fotografija 'Portraits of Diversity' i problematizovanjem odnosa digitalne i klasične tehnologije, i Slavica Panić eksplicitno progovara na temu identiteta. Demonstracija toga šta sve skriva jedan lik, odnosno model, tj. ličnost, nastala je portretisanjem digitalnim aparatom, razvijanjem snimaka na foto-papiru a zatim i 'tkanjem' istih, isečenih na trake. Nastala slika udvojenog lika jedne iste osobe, sa, kako piše Jasmina Čubrilo, 'osnovnom jedinicom koja u analognom svetu ima za referencu teser/komadić papira, a u digitalnom - piksel', dovodi u neuobičajeno stanje predstavu privatnog lika, približavajući ga tako sferi javnog. Postavljanjem ovakvih portreta u galeriji, međutim, provociran je, pre svega, razgovor o ulozi fotografije danas, kao još jednom uzorku za semplovanje.
Otrežnjenje
(Antonio Munjos Molina,
U Blankinom odsustvu, Samizdat Be 92, 2004)
Iako u njemu gotovo da i nema radnje, ovo je (psihološki) uzbudljiv, dramatičan roman. Łunaci su supružnici, Mario i Blanka, opštinski činovnik i razmažena bogatašica. Takav brak je od početka nelogičan, osuđen na propast: ona, lakoverna i frivolna, prilično ogrezla u alkoholu i drogama, u njemu prepoznaje slamku za koju se grčevito hvata; njemu, plašljivom konformisti, imponuje takvo 'afirmativno slobodoumlje' kojim pokušava da prikrije ili ubije svoj kompleks društvene inferiornosti. Ali, brak im nije pomogao da pobegnu od sebe samih, tako da je 'idealan' supružanski odnos samo gomila obmana. Mariju smeta njena nezaposlenost i namerna bezdetnost, ali je spreman da ih opravda, čak i slavi, kao 'instinktivnu pobunu'. Iako je prozreo prenemaganje i majmunisanje Blankinih prijatelja – ljubitelja umetnosti, on glumi ushićenost kulturnim događajima, jer je intimno ubeđen da je glupan i budala. Blanku guši sve što njega čini srećnim. Težeći ka (svetu) umetnosti, a sama bez talenta (osim da se bezgranično divi drugima) i bez znanja, ona se zanosi slikarima na glasu koji su najčešće udvorice, vucibatine ili manijaci. Kada se, bestidno i bedno, već spakovanih kofera, ponudila jednom takvom privremenom idolu, i pošto ju je, iskorišćenu, pa – vraćenu, Mario bez reči primio natrag, ona je prestala da glumi umetnicu i ugasila se. Mariova nesreća i strah da će je izgubiti prestali su po cenu svega što je kod Blanke smatrao izuzetnim. A ona, ona se pomirila sa činjenicom da je 'spala' na Marija, ali i da je izgubila njegovo slepo obožavanje koje joj je do tada brak činilo podnošljivim.
Ograničavajući se na zapažanja i doživljaje prosečnog, ne baš bistrog, ali trezvenog činovnika, pripovedač satirično osvetljava atmosferu u umetničkim krugovima u kojima su bahatost i poza atributi 'pravog' umetnika.
