Izvor: Politika, 29.Mar.2010, 15:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kadilak ruši televizore
Joko Ono je angažovala dva kamermana da po Londonu prate jednu mladu studentkinju. Ne znajući da je deo okrutnog umetničkog eksperimenta, devojka postaje izbezumljena ćutanjem kamermana koji je prate u stopu i koji naposletku provaljuju u njen stan
Od našeg specijalnog izveštača
Beč – „Ljudi ne idu u muzej da bi gledali televiziju”, priznao je kustos medijske umetnosti MUMOK-a Matijas Mihalka povodom nedavno otvorene izložbe „Menjajući >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kanale: umetnost i televizija 1963-1987”, stidljivo ukazujući na problem volumena svog koncepta. Izazov je zaista veliki, jer ponuđeni umetnički sadržaj preplavljuje četiri nivoa MUMOK-a.
Sto dvadeset eksponata sa, grubo procenjeno, 30 sati video materijala zahtevaju višednevnu fizičku prisutnost i spartansku koncentraciju na prezentovanu materiju. Muzej zbog toga nudi ekskluzivnu mogućnost da se o ceni jedne ulaznice izložba poseti dva puta.
Glavne teme izložbenog maratona koji se bavi odnosima umetnika i masmedija između 1963. i 1987. su „Manipulacija televizijske slike – tehnoutopija i aktivizam”, „Logika slave – Umetnici/zvezde/subjekti”, „Televizijski jezik i (de)konstrukcija informacije/ komunikacije i Konzumacija, zabava i recipijenti”.
Krajem 1960-ih i ranih 1970-ih, kako u Evropi tako i u Americi, umetnici pronalaze svoj pristup fenomenu televizije. „Mediji gore” – performans koji je petočlana grupa arhitekata iz San Franciska „Ant farm” izvela na američki dan nezavisnosti 1975, postao je metafora kontrole medija kroz uništenje – zaletanjem kadilaka u „zid” od naslaganih televizora.
Današnji brlog realiti programa i nekadašnji muzički kanal MTV, tokom 1980-ih, naručivao je od hip umetnika mini-formate – rešenja za sopstveni logo, spotove i video kolaže poznate kao „MTV Artbrejks” ili „Desetosekundni filmovi”. Među njima su se našla umetnička rešenja Žan-Mišela Baskijata, Ričarda Prinsa, Roberta Longa, Ričarda Tatla, Dare Birnbaum & Linde Benglis koja se mogu pogledati u MUMOK-u. Robert Longo je 1986 režirao video spot za pesmu „Bizaran ljubavni trougao” engleskog benda Nju order koji je gostovao i u jednoj epizodi „15 minuta”, poslednje televizijske produkcije Endija Vorhola.
Vorholova poruka „Čujte kako kul ljudi izgovaraju uvrnute stvari”, oslanjala se na njegov Fejm princip – u pet polusatnih epizoda pojavljuju se poznate ličnosti iz sveta mode, muzike, filma, pozorišta i sa umetničke scene.
U današnjim medijima, u kojima privatnost igra zastrašujuće marginalnu ulogu, projekat Joko Ono iz 1968. neverovatno je ispred svog vremena. Inscenacijom nasrtanja na privatnu sferu kamerom u sedamdesetominutnom filmu „Silovanje”, Ono, sa jedne strane, ukazuje na ulogu gledalaca kao pasivnih voajera, a, sa druge, na nepojmljivu moć kamere nad individuom, približivši se savremenom fenomenu rijaliti šoua. Za film za koji se kao producenti potpisuju Austrijska državna televizija ORF i Džon Lenon, Joko Ono je angažovala dva kamermana da po Londonu prate jednu mladu studentkinju. Ne znajući da je deo okrutnog umetničkog eksperimenta, devojka postaje izbezumljena ćutanjem kamermana koji je prate u stopu i koji naposletku provaljuju u njen stan.
Odnos gledalaca i televizije analizira Bil Vajola u svojoj petnaestominutnoj portret-seriji „Reverzibilna televizija – portreti gledalaca” (1983-84) u kojoj 44 osobe sede u sopstvenim dnevnim sobama, i ćutke gledaju u kameru kao što bi gledali u televizijski ekran. Bostonski kanal WGBH-TV, tokom novembra 1983, pet puta dnevno je prekidao redovan televizijski program sekvencama iz Vajolinog filma. Ovakvim izvrtanjem realnosti, gledalac se suočava sa situacijom u kojoj, ranije samo deo anonimne mase, odjednom postaje deo nečijeg televizijskog programa. WGBH-TV je takođe podržao projekat „Video sintisajzer” Nam Jun Pajka (1969/92), kompleksan tehnički uređaj koji ne samo što pokazuje apstraktne slike u različitim oblicima i bojama, već – uz pomoć „video klavira” – optički predstavlja i akustičke impulse. Pajk je ovaj projekat unapredio 1992 kada je konstruisao ram sa dvanaest televizora na kojima se prikazuje nekoliko video radova nastalih korišćenjem originalnog video sintisajzera.
Majkl Smit u instalaciji „Majkova kuća” (1982) kreira inscenirani stan gde centralnu poziciju zauzima televizor na kome se projektuje video rad nastao u Smitovoj kooperaciji sa Markom Fišerom. Na ekranu teče priča o autoru koji zaključuje kako ga priključak za kablovsku televiziju neće približiti svetu, već da se njegov život prenosi uživo. Situacija se pretvara u permanentan rijaliti šou.
Lista impozantnih radova je duga i obuhvata, između ostalih, Bojsovu „šlager kritiku” Reganove vlade, „apsolutnu televiziju” Stivena Beka, „Probleme sa slikama” Haruna Farokija, video radove Lesa Levina, Dejvida Lamelasa, Ričarda Sere, Vali Eksport...
Studenti do starosne dobi od 27 godina imaju, uz važeću studentsku legitimaciju, besplatan ulaz u muzej.
Marina Bauer
[objavljeno: 29/03/2010.]
