Izvor: Politika, 19.Maj.2009, 00:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kada se desi rat, dijalog prestaje

Veoma sam tužan i vrlo, vrlo ljut kada vidim kako deca i civili ginu, kaže jedan od najslavnijih svetskih pisaca za „Politiku”

Justejn Gorder, norveški pisac čija se dela prodaju u milionskim primercima širom sveta, od danas je dvodnevni gost Beograda o čijoj istoriji zna možda i više od nekih Beograđana! U telefonskom razgovoru, ekskluzivno vođenom za naš list, Justejn Gorder je pokazao i zavidno znanje o Srbiji, smatrajući je, kao i Beograd, važnim delom Evrope. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Svoj veliki uspeh smatra srećom jer, kaže, kad priča priču, želi da ona dopre do što više čitalaca, da sa njima podeli iskustvo. „Pričati, i inače, znači deliti iskustvo, i mislim da sam u tome vrlo, vrlo privilegovan.”

Pišete i za odrasle i za decu. Kada odredite životno doba kome se obraća Vaša nova knjiga, šta menjate u svom odnosu prema Vašem čitaocu: jezik, način pripovedanja, strukturu teksta?

Kada dobijem prvi impuls da pišem, kada počnem da razmišljam o nečemu i shvatim da će od toga postati priča nisam odmah sasvim načisto da li će me taj impuls odvesti knjizi za decu, za tinejdžere ili za odrasle. Sve zavisi kako se priča razvija, a često mislim da dobra priča koja je namenjena deci može biti i dobra priča za odrasle. Jer u svim odraslima živi mali dečak ili devojčica. To, međutim, ne mogu da kažem za knjige koje sam namenio odraslima. Jer, dobra knjiga za odrasle nije, možda, dobra za dete pošto u detetu ne živi odrasla osoba. Ipak...

Jednom sam u Muzeju savremene umetnosti, na izložbi Marka Šagala, posmatrala oca i ćerkicu od približno pet godina: za razliku od oca i nas odraslih, devojčica je odmah pogodila šta se nalazi na platnu! Je li u tome tajna i Vaših knjiga: perspektiva deteta, jednostavnost, iskrenost, univerzalnost...

Potpuno shvatam na šta mislite. Možda je razlog u samom Marku Šagalu, koji jeste bio pomalo detinjast i nikada nije zaboravio da na svet gleda onako kako na njega gledaju deca. Obično govorimo za umetnike kao što je Šagal da je naivac, ali ja ovo Vaše pitanje shvatam kao kompliment jer mislim da Šagal, zaista, ali zaista, govori univerzalnim jezikom. A to je privlačno deci isto onako kao i odraslima. Mislim da je ovo i vrlo, vrlo dobar primer: Mark Šagal komunicira izvan generacijskih granica.

Vrlo često me pitaju: zbog čega mislite da su Vaše knjige postale toliko popularne i čita ih celi svet? Odgovaram: ne znam, ali me to veoma raduje" Mislim, ipak, da je razlog tome to što pišem iz univerzalne perspektive. I o univerzalnim temama: o postojanju, o ovom svetu u kojem živimo, o činjenici da je život kratak. To je sve univerzalno ljudsko iskustvo. Zato i mislim da je univerzalnost mnogo važna.

Da li je takav Vaš iskreni, univerzalni doživljaj sveta bio i jedan od razloga zbog kojih ste se odlučili da napišete tekst u kojem ste kritikovali politiku izraelske države, zahtevajući da prestane da ratuje za teritoriju?

Kada sam kritikovao Izrael, to nije bilo tokom ovog rata već onog koji se desio u avgustu 2006. Moj apel bio je samo zasnovan na solidarnosti sa onom stranom koja je zaista slaba, sa Palestincima koji šezdeset godina žive u izbegličkim kampovima. Naravno da sam oštar protivnik terorizma; mislim da je glupo i zlo to što Hamas baca bombe i ispaljuje rakete. I naravno da mislim da Izrael ima pravo da brani svoje građane, ali često je to preko mere. Veoma sam tužan i vrlo, vrlo ljut kada vidim kako deca i civili ginu. A znate, kada čovek počne da kritikuje Izrael ljudi krenu da ga nazivaju antisemitom. A to je i retorika koju, čini mi se, Izrael koristi često.

U stvari, Vi se zalažete za pregovaranje i zajednički jezik baš kao i izraelski slavni pisci Amos Oz i David Grosman?

Tako je, i kada ste već njih spomenuli, hoću da kažem da je način na koji palestinski i izraelski pisci pokušavaju da uspostave kontakte veoma, veoma važan. Ja mnogo znam o inicijativi u kojoj i verske vođe, Jevreja, muslimana, hrišćana, iskreno pokušavaju da se približe kroz dijalog. Poznajem i neke od tih ljudi ali, znate, kada se desi rat kao što je bio ovaj poslednji, nažalost, dijalog prestaje. Neki ljudi kažu da treba bojkotovati Izrael, staviti embargo na kulturnu i savku drugu saradnju sa Izraelom. Ja se sa tim uopšte ne slažem. Mislim da je dijalog veoma važan i da na njemu treba istrajavati.

Citirali ste Alberta Švajcera: „Čovekoljublje znači nikada ne žrtvovati ljudsko biće zbog nekog cilja.”

Da, jer mislim da je svaki ljudski život vredan. I još nešto: mislim da su svi ljudi jednako vredni i da je život jednog Palestinca podjednako vredan kao i život jednog Jevrejina. I to važi za sve ljude.

Da li još sanjate o dijalogu među ljudima?

Naravno, i verujem da ponekada morate da razgovarate i sa neprijateljem. To je mnogo važnije nego da razgovarate sa svojim najboljim prijateljem. Uvek verujem u dijalog. Nisam političar, ali verujem da Barak Obama u SAD jeste čovek koji je malkice skloniji dijalogu nego što je bio Buš. Važno je razgovarati, možda treba da se razgovara sa talibanima.

Ali, ljudi ne samo da nisu navikli na razgovor, nego nisu spremni ni da saslušaju drugog...

Ja živim u vrlo mirnoj zemlji, nikad nisam bio u Srbiji ni u Beogradu, ali verujem da ste vi u bivšoj Jugoslaviji prošli kroz takvo iskustvo i spoznali da je važno razgovarati. Poslednji argument koji treba da bude upotrebljen jeste argument nasilja.

Verujete u Baraka Obamu?

Gajim male nade u njega. Mislim da se on veoma razlikuje od Džordža Buša i da se i njegova administracija veoma razlikuje od Bušove.

A verujete li u globalizaciju, kako gledate na nju?

Globalizacija u sebi nosi različita značenja. Jedno je kulturološka globalizacija – i ona ima dobre i loše aspekte. Jedan je da sve više i više ljudi govori engleski, a mislim da je to dobro jer nam treba jedan svetski jezik. Desilo se, eto, da je to engleski. S druge strane, ako, recimo, zapadna pop muzika treba da istisne lokalnu muzičku tradiciju, e, onda je to loše. Imati samo jedan standard nije dobro. Treba imati mnogo različitih cvetova, mnogo drugačijih tipova kultura, mnogo drugačijih filmova, a ne samo holivudske filmove, čak i ako su vrlo dobri. Što se, pak, političke globalizacije tiče i tu su neki njeni aspekti vrlo dobri. Potrebni su nam svetski zakoni, svetsko poštovanje ljudskih prva, konvencije na mnogim poljima, politička saradnja kao što je ona u Ujedinjenim nacijama vrlo je važna. Ali, zabrinut sam za onaj deo globalizacije koji se odnosi na trgovinu bogatih zemalja sa onim koje su siromašne i koje se, da bi učestvovale u trgovini, umesto proizvodnje raznovrsnih dobara opredeljuju samo za ono što je potrebno bogatim zemljama – naftu, ili kafu, na primer. Istorija nam govori da su bogati kolonizovali siromašne zemlje i pomalo se bojim da se, u ime takozvane globalizacije, sa tim može nastaviti.

Kada spomenuste istoriju, šta Vam ona govori? Da li je zaista učiteljica života?

Šta mi istorija govori? Mislim da vidim da u Evropi polako jačaju pokreti za veće slobode, humanost, više tolerancije, više poštovanja. I to je dobro. Osim u Jugoslaviji, u Evropi dugo nije bilo rata. Procese ka miru i većoj slobodi vidimo i u Aziji i Africi, videli smo ih i u Južnoj Americi gde je pre samo dvadeset godina bilo brutalnih diktatura, ali se jeste uznapredovalo, popravilo. Sebe ubeđujem da govorim da sam optimista, jer biti pesimista je fini način da kažete da ste lenji. Ljudi koji ne vole da rade obično pričaju da su pesimisti. OK, onda im dajmo da rade.

U romanu „Misterija pasijansa” napisali ste kako je strašno tužno da su ljudi stvoreni tako da se naviknu na nešto tako izuzetno kao što je život. Sve smo ređe svesni da je život samo dok trepneš i da je svaki dan poklon?

Moram da vam kažem nešto. Iza knjige „Misterija pasijansa” i iza svih mojih drugih knjiga leži iskustvo koje sam doživeo kada mi je bilo jedanaest ili dvanaest godina. Jednog sam se jutra iznenada probudio i kroz glavu mi je prošlo da sam deo misterije. Život zaista, zaista jeste enigmatičan i nalik je bajci i zagonetki. Istovremeno sam shvatio, prvi put, da je život veoma, veoma kratak. I to je bilo iskustvo koje sam poželeo da podelim sa drugima pa sam ga ispričao i mojim roditeljima i ljudima koje sam znao. „Zar ne mislite da je čudno, i neshvatljivo kako svet uopšte postoji?”, a oni su mi svi odgovarali, ne, ne mislimo tako. „Pa, zar vi mislite da je postojanje sveta nešto sasvim normalno?” „Oh, pa da, normalno, jeste”, odgovarali bi, ili bi rekli: „Ne treba da lupaš glavu time, jer ćeš poludeti.” Tako sam odlučio, u mojoj jedanaestoj-dvanaestoj, da svet i život nikada ne uzimam zdravo za gotovo. Da nikada od postojanja i od života neću da stvorim naviku. A mislim da smo često toliko zauzeti i da zaboravljamo zbog čega postojimo, i to samo na kratko. A postojati je tako čudesno!

Često se šalim i objašnjavam da sam postao tako slavan u svetu jer je jedina poruka koju imam ta da svet postoji! Ali to i jeste moja glavna poruka.

Da li, ipak, optirate za racionalno objašnjenje i života i događaja oko nas? Tako, bar, proizlazi iz Vaše poslednje knjige „Zamak u Pirinejima”, zbog koje ste i u Beogradu?

Ja mnogo čitam dela iz prirodnih nauka, astrofiziku, astronomiju, biologiju, i u njima, baš kao i u filozofiji, književnosti, religiji, nalazim inspiraciju. „Zamak u Pirinejima” je vrlo posebna knjiga. Je li da je malo neobična?

Ona otvara pitanja o temama o kojima ne samo ja nego i mnogi vole da razmišljaju: o slučaju i sudbini, o onostranom, prekogniciji...

Pitali ste me, ipak, da li optiram za racionalno?

Tako izgleda.

U jednom jeste u pravu: kada sam počeo da pišem ovu knjigu, želeo sam da suprotstavim dva načina doživljaja života: racionalni i više duhovni. Što sam više radio na tome, shvatao sam da junakinji koja veruje u spiritualističko moram da dam dobre argumente. Dajući joj ih, morao sam i sebe u njih više da uverim tako da verujem da sam se sada, u odnosu na trenutak kada sam počeo da pišem knjigu, u duhovnom mnogo više približio velikim tajnama. Ipak, u pravu ste da sam više za racionalno. A, opet, baš juče sam razgovarao sa jednim vrlo slavnim neurologom koji mi je priznao: „Mi ne znamo ništa! Potpuna misterija! Ne samo da ne razumemo svet, nego ga nećemo nikada razumeti.” I to kaže neurolog!

Anđelka Cvijić

----------------------------------------------

Gost „Geopoetike”

Justejn Gorder u Beograd dolazi kao gost svog ekskluzivnog izdavača „Geopoetike”, koja je upravo objavila njegov najnoviji roman „Zamak u Pirinejima” (u prevodu Ljubiše Rajića). Gorder će sutra, 20. maja, od 17.30 do 18.30 potpisivati svoje knjige u knjižari „Akademija” (Knez-Mihailova 35). Istog dana, u 19.00 „Zamak u Pirinejima” biće predstavljen u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” (Mali Kalemegdan 1). U izdanju „Geopoetike” objavljene su i Gorderove knjige: „Sofijin svet”, „Maja”, „Vita brevis”, „Devojka s pomorandžama”, „Misterija pasijansa” i „Kći direktora cirkusa”. Gotovo svaka je rasprodata ili ponovljeno izdanje.

[objavljeno: 19/05/2009]

Nastavak na Politika...