Izvor: Politika, 29.Nov.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad slika pronađe sebi put
Vreme je majstorsko rešeto, umetnost sazreva kroz vreme, a ono pak daje vrednost umetničkim delima, kaže slikar Miomir Vemić u razgovoru za „Politiku”
Konji obesni, surovi, plemeniti, slobodni... opsesivna su tema slika i crteža Miomira Miša Vemića, crnogorskog slikara koji ih veštim linijama i bojama kroti, objašnjava, ovekovečuje... Beograđani su imali priliku da njegov ciklus na tu temu, pod nazivom „Reakcija na prazninu”, vide prošlog proleća u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Galeriji „Progres”, a jedan njegov rad je upravo sada izložen na Bijenalu u Požarevcu, posvećenom Mileni Pavlović Barili.
Dnevni list „Politika”, koji najboljem mladom glumcu na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu dodeljuje nagradu „Avdo Mujčinović”, uručiće tom umetniku baš sliku Miomira Miša Vemića na dar.
Crnogorski umetnik, akademskog umetničkog obrazovanja, do je sada imao dvadeset samostalnih i više kolektivnih izložbi. Organizovao je Prvi međunarodni bijenale umetnosti minijatura u Nikšiću 2005, a dobitnik je značajnih nagrada. Njegova dela nastala su, osim u ateljeu u Nikšiću gde živi, i na brojnim kolonijama koje rado posećuje. Voli putovanja i smatra da je „njegov čitav svet”; voli stvaralačke izazove, predstavlja se gde god ga pozovu.
Pojam provincija u umetnosti ne postoji jer slika, kako tvrdi Vemić, „ako vredi, pronađe sebi put kao voda, baš do osobe ili mesta gde treba da dođe”.
– Čast mi je što će moja slika koja nosi naziv, kao i čitav ciklus, „Reakcija na prazninu” stajati na zidu nekog sjajnog dramskog umetnika koji će je dobiti kao nagradu na pozorišnom festivalu u Užicu. Sve što je vezano za duhovnost, bila to pozorišna, književna, filmska ili likovna scena je uzajamno povezano neraskidivim koncima. Najviše knjiga je napisano o umetnosti, ali niko nije uspeo da pruži njenu definiciju. Vreme je majstorsko rešeto, umetnost sazreva kroz vreme, a ono pak daje vrednost umetničkim delima, kaže Miomir Vemić u razgovoru za „Politiku”.
Umetnik ističe da mu je velika čast bila kad ga je Sreto Bošnjak, doajen srpske likovne kritike, pismom obavestio, kao selektor, da je uvršćen među 19 umetnika koji upravo izlažu na Bijenalu, organizovanom povodom stogodišnjice rođenja naše velikanke Milene Pavlović Barili u Požarevcu. Tim pre što se njih dvojica nikada nisu lično upoznali.
– Iako nisam poznavao Bošnjaka, moja umetnost je pronašla put do njega. To jeste i suština umetnosti. Ako vaše slikarstvo nije vredno, sve ostalo pada u vodu. Možemo živeti na društvenoj i geografskoj margini, možemo živeti u najvećoj provinciji, ali slika kao voda ode tamo gde treba – objašnjava umetnik. Vemić naglašava da je izlagao svuda po Srbiji i Crnoj Gori, ali da je dugo „kružio oko Beograda, baš kao kiša oko Kragujevca”, i na kraju je ipak u maju ove godine izlagao u Galeriji „Progres”, nasred Knez Mihailove, po pozivu direktora Nikole Žigona...
– I tu sam, u Beogradu, osluškivao publiku, šta govori ispred mojih slika... – kaže skromno.
Podsećamo ga na to kako je, s obzirom da nije želeo da bude zatvoren samo u svoj atelje, svojevremeno organizovao u Nikšiću veliku manifestaciju posvećenu minijaturi.
– Da, bilo je to 2005. kada sam pokrenuo Bijenale minijature u Nikšiću za koje se prijavilo preko 1.200 umetnika, a odabrano je njih 400 za učešće. Bio je to umetnički praznik za Crnu Goru, delili smo i nagrade. Trebalo je da se održi i drugi bijenale, ali nije bilo sluha za to... Sada sam posvećen sebi i svojoj umetnosti. Izgleda da još nisu sazreli uslovi da ovakav projekat traje.
Život umetnika je pun žrtvovanja i odricanja, a Vemić to ovako opisuje:
– Pred svaku izložbu moram da se zatvorim sam, u atelje. To je užasna patnja, preispitivanje... Pitate se kome treba umetnost danas, kad naučnici pokušavaju da preispitaju božje zakone... da izazovu veštački veliki prasak, veštačke bolesti koje, onda, nazivaju imenima plemenitih životinja. Moj ciklus slika se zove „Reakcija na prazninu”, a praznina se javlja u trenucima kad reagujemo, ali ne možemo ništa da uradimo kako bismo poboljšali situaciju. Ja reagujem slikajući, preko konjskih glava, i tako iznosim svoja osećanja. Od crteža u Altamiri do danas, svi su slikali konjske glave, lobanje, figure. Naravno, sa različitim težnjama da pokažu neka svoja osećanja.
Na pitanje gde, posle Požarevca, putuju njegove slike, Miomir Vemić za kraj odgovara:
– Trebalo bi da izlažem u „Al” galeriji u Podgorici. Deo slika mi se nalazi u hotelu „Splendid” u Budvi, jer slike moraju da gledaju svet. Ono što ne možemo konstatovati i ne postoji, zar ne? Imam, takođe, pozive iz Grčke, Bugarske i Nemačke. Moguće je da ću, potom, dva meseca provesti u Rimu zahvaljujući pozivu jednog tamošnjeg galeriste. Oko nas je ekonomska kriza, ali u mom stvaralaštvu nema krize, radim maksimalno. Čovek mora da se bori i, na kraju, izbori.
Baviti se umetnošću znači koketirati sa radošću i sa najdubljim emocijama. Treba putovati, jer umetnik putujući pronalazi sebe i druge.
B. Lijeskić
[objavljeno: 30/11/2009]
.jpg)
