Izvor: Politika, 21.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad se pamet pomuti
Pojedini pisci, učesnici u najgoroj nacističkoj ideologiji, posthumno su pravdani jer su navodno bili duševno oboleli
Vest da je poznati nemački pisac Ginter Gras priznao da je bio "esesovac" brzinom munje obišla je Zemljinu kuglu, uglavnom šokirala svetsku javnost i malo koga ostavila ravnodušnim. Nobelovcu Ginteru Grasu, nekadašnjoj "savesti posleratne Nemačke", probudila se sopstvena savest i surovu istinu je, kako je rekao, morao da iznese na videlo.
Malo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je neopredeljenih kada je "slučaj Gras" u pitanju. S jedne strane, većina je zgranuta činjenicom da je nekadašnji moralizator i otac-kritičar nacije, zapravo, davao legitimitet onome što je celog života najoštrije osuđivao. Na drugoj strani stoje oni koji su još u stanju da razdvoje pisca od privatnog "čoveka", ne zanimajući se ni za kakva politička piščeva uverenja već uživajući u literaturi kao takvoj. Oni poručuju: "Ne čitam 'pisca', čitam delo!".
U istoriji književnosti mnogobrojni su primeri istaknutih književnika koji su podržavali ili osporavali državno uređenje u kojem u živeli. Pojedini pisci, učesnici u najgoroj nacističkoj ideologiji, posthumno su pravdani jer su navodno bili duševno oboleli, mentalno oslabljeni i odjednom postali nesposobni za razumno prosuđivanje. Pamet se pomutila a savest, volšebno, probudila...
Iako gotovo da nema pisca koji nije bio određen prema sistemu u kojem je živeo (pa makar prema njemu bio i ravnodušan), podstaknuti pričom o Ginteru Grasu, potražili smo ovom prilikom građu koja svedoči o pojedinim, najpoznatijim primerima političkih uverenja poznatih pisaca.
Norveški pisac Knut Hamsun (1859–1952) podržavao je Nemačku za vreme Prvog i Drugog svetskog rata istom snagom kojom je oponirao britanskom imperijalizmu i sovjetskoj uniji. Uprkos ogromnoj popularnosti u Norveškoj i celom svetu, njegova reputacija vremenom je opadala zbog podrške nacistima i vladi Vidkuna Kvislinga. Posle smrti Adolfa Hitlera, Hamsun je pisao komemorativne tekstove u vodećem norveškom listu "Afterposten", opisujući najpoznatijeg zločinca kao "borca za čovečanstvo". Od aprila 1940. do maja 1945. Hamsun je objavljivao članke podrške okupatorskim silama i Kvislingovoj partiji. Njegove simpatije su tim pre bile problematične jer su dolazile iz zemlje koja je bila pod okupacijom. Emigrirao je u dva maha u SAD i skoro isključivo negativne utiske objavio u knjizi "Duhovni život moderne Amerike".
U svojoj poslednjoj knjizi "Po stazama zaraslim u travu" pokušao je da pravda svoje držanje za vreme okupacije. Posle rata, nekoliko meseci je proveo u psihijatrijskoj bolnici a lekari su ustanovili da ima "permanentno smanjenje mentalnih sposobnosti". I sa tih stanovišta optužbe su opadale.
Nije teško razumeti zašto je ovaj germanofil bio najveća glavobolja za norveške građane. Posle Ibzena, uveo je Norvešku na velika vrata svetske književnosti, i odjednom se pojavila nerešiva dilema kako dojučerašnji ponos nacije spasavati od sramote i veleizdaje. Autoriteti su se složili da je bolest uzela maha i da zbog toga ne treba tražiti odgovornost za njegove postupke...
Luj Ferdinand Selin (1894–1961), francuski pisac i lekar, značajan je u književnosti jer je raskinuo sa dotadašnjom literarnom tradicijom i unosio u književnost rečnik slenga i žargonski govor, bio je ekstremni antisemita pre, i za vreme Drugog svetskog rata. Kontroverzna ličnost francuske kulture i autor "Putovanja nakraj noći", u javnosti je bio identifikovan sa naci-okupacijom. Iako se bekstvom iz Nemačke sa kolaboracionističkom vladom maršala Petena iz Višija oslobodio javne osude, u Francuskoj je osuđen, potom amnestiran, i vraća joj se 1951.
Kako su se ovi antisemitski momenti reflektovali na percepciju Selinovih dela? Značaj i inovativnost francuskog kontroverza nije mogla da zaslepi čitaoce i spere ljagu sa obraza umrljanog antisemitskim simpatijama. Pa ipak, iako su pesimizam, anksioznost i inercija provejavali kroz njegovo delo, proza nazivana naracijom izdaje i istraživanja, kritika (za čoveka koji je rekao da su mu jedinu toplinu u životu pružile dve ljubavi: njegova žena i mačka) beleži da je njegova snaga bila u sposobnosti da diskredituje svet, a da pri tome ne izgubi osećaj za humanost! Nije nezanimljiva teza.
Pisac Tomas Man pripadao je umerenoj levici i vodio ogorčenu borbu protiv nacizma, zalažući se za sporazum sa SSSR. Emigrirao je u Švajcarsku. Tomas i njegov stariji brat Hajnrih Man bili su istaknuti novelisti u Nemačkoj pre Prvog svetskog rata. Iako su imali mnogo toga zajedničkog, filozofski i politički su se potpuno razilazili u svojoj viziji Nemačke za vreme Prvog svetskog rata. Tomas je bio konzervativni nacionalista, Hajnrih otvoreni kritičar nemačkog romantičarskog nacionalizma. Rat je potpirio bratsko rivalstvo i kulminirao njihovim gorkim i zajedljivim pismima, raskrinkavajući Nemačku toga doba i iznoseći bezbroj fascinantnih detalja iz njihovog privatnog i književnog života.
Tomas je izrastao u internacionalnu zvezdu kosmopolitskog duha, za razliku od brata koji je padao u zaborav. Pisma dva brata jasno su osvetlila gde su granice njihovog oprečnog mišljenja i šta uopšte znače granice. Potcrtan odnos bratske ljubavi i mržnje određuje ovu prepisku, i pisma braće Man ubrzo postaju nezaobilazni čitalački standard, i izuzetno važan dokument nemačke kulture i politike 20. veka.
Američki pisac i kritičar Ezra Paund bio je uvereni fašista, oduševljeni podržavalac Musolinija i zakleti pristalica antisemitizma. Italijani su pokušali da iskoriste Paundove američke kontakte, pa je u Americi na italijanskom radiju govorio o značajnim pitanjima kulture, dotičući povremeno i političke teme. Imao je značajnu ulogu u kulturnim i propagandnim aktivnostima u novoformiranoj Musolinijevoj "državi". Bio je optužen za veleizdaju, ali je izbegao i suđenje i svaku vrstu odgovornosti zbog duševne obolelosti. Amnezija je učinila svoje...
(Sutra: Zarobljeni um)
Mirjana Sretenović
[objavljeno: 21.08.2006.]
