Izvor: Blic, 07.Apr.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad jaganjci utihnuJedan od tri najveća
Kad jaganjci utihnu
Jedan od tri najveća pozorišna festivala na svetu održava se u Bogoti, Kolumbija. Najbesmislenija fešta licemerja i oportunizma – u srpskoj skupštini. Dok uz cafe tinto pokušavam objasniti poznanicima iz pozorišnog belog sveta u čemu je stvar sa opetovanim minutima ćutanja za pokojnog diktatora, shvatam da je tako nešto nemoguće: naprosto, kako ovde, u Južnoj Americi, kontinentu opterećenom istorijom i više nego na Balkanu, ali i delu sveta kojem >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je fiesta način života, opisati sliku utihle jagnjadi jedne propale političke opcije. Dovoljno je pokazati tu sliku. Blagodareći internetu, komentari nisu potrebni.
Svuda u drugom i tećem svetu, moguće je pronaći ostatke trulih političkih opcija. Svuda se one vuku po ćoškovima parlamenata i društvene scene, čekajući, nadajući, spremajući se. I ovaj deo sveta zna za takve. No, retko se dešava da nedostatak političke kulture takozvanih demokratskih snaga bude baš toliki, da su u stanju jednu čistu i jasnu kulturno-društvenu situaciju pretvoriti u sopstveni poraz.
Demokratska kultura nije pitanje odvojeno od kulturnog života. Kada se, kao što je sada slučaj, jedna društvena institucija poredi sa teatrom ili cirkusom, vređa se te dve forme izvođačkih umetnosti. Pozorište uspeva da se odbrani svojim delovanjem – u ovom času, dva srpska teatra predstavljaju, ovde u Bogoti, dve najzanimljivije teatarske činjenice jednog velikog festivala. Cirkus, pak, zahteva visoku veštinu u akrobatici, dresuri ili klovnijadi. Ničeg od toga nema u srpskom parlamentu: ti ljudi tamo nisu talentovani čak ni za finu umetnost glupiranja. Jer, klovnijada nije isto što i budalaština.
Prijatno je piti cafe tino sin azcukar, ovde u Bogoti, i objašnjavati pozorišnu situaciju u Beogradu. Sasvim je druga stvar kada se razgovor povede o Srbiji, pridavljenoj mrtvim diktatorom i njegovim ćutljivim stadom.
Izvinjavam se stočnom fondu na neumesnom poređenju.
Prečicom do ludnice 'Niske strasti 2' reditelja Majkla Kejton - Džounsa
Filmovi koji predstavljaju nastavke iz žanra erotskih trilera ili neo-film noara gotovo po pravilu, iskustvo to kaže, ne uspevaju. 'Niske strasti 2' (godina proizvodnje 2006, trajanje 113 min.) dolaze četrnaest godina posle prve verzije i sudskih natezanja s filmskom zvezdom Šeron Stoun koja je u svom ugovoru imala producentsku obavezu da će snimiti i nastavak. U međuvremenu, iz planova su otpali reditelj Pol Ferhufen (teška zavada s celim Holivudom), pisac scenarija Džo Esterhaz (poslednjih godina se borio s dve operacije karcinoma na grlu), nosilac glavne muške uloge Majkl Daglas (posle 'Niskih strasti' dugo se lečio od seksualne zavisnosti). Ostala je na poprištu, kao i u filmu uostalom, Šeron Stoun, u ulozi spisateljice Ketrin Tremel upletene u zagonetne smrti onih koji su podlegli njenoj seksualnoj harizmi.
Posle svih tih promena, 'Niske strasti 2' više liče na rimejk nego na nastavak priče, uz neprijatan utisak da se zastalo samo na obnavljanju dvosmislene fabule s otvorenim krajem, što bi moglo da znači da će biti i trećeg dela. Čisto sumnjam, jer kroz četrnaest godina to bi mogla da bude samo kemp-verzija, s mnogo nehotično parodijskih situacija. Sluteći šta bi tada bilo, doajen britanskih filmskih kritičara Filip Frenč već je Šeron nazvao 'Me Vest film noara'.
Na početku nastavka Ketrin Tremel preživi automobilsku nesreću u kojoj gine njen saputnik, dobija psihijatra koji valja da proceni njenu psihu, ali potpavši pod njenu fatalnu privlačnost, i on je u prilici da se bori za goli život. Psihijatra igra Dejvid Morisi, krajnje drvenasta i nešarmantna pojava (mogu samo da zamislim zlurado kikotanje Majkla Daglasa u nekakvoj holivudskoj viletini). Režija Majkla Kejton-Džounsa je rutinski isprazna, a scenario porozan kao švajcarski sir. Šeron još dobro izgleda (uteha za deo ženskog roda koji se približava pedesetoj). I to je sve.
