Izvor: Blic, 24.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jurkovski i lutka
Jurkovski i lutka
Ovog proleća je kod nas izašla studija Henrika Jurkovskog 'Metamorfoza pozorišta lutaka u XX veku'. Objavljena je u izdanju subotičkog Međunarodnog festivala pozorišta za decu. Moglo se i očekivati da jedna od najboljih smotri svetskog pozorišta za decu izda vodećeg teoretičara i istoričara lutkarstva u svetu. Maestro Jurkovski je prepoznao značaj tog festivala i podržava ga već godinama. Veliki teoretičari imaju svest da moraju da budu u stalnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kontaktu sa praksom da njihova teorija ne bi lebdela u bezvazdušnom prostoru. I moraju da prate šta se dešava u praksi teorije koja je njena sinteza.
Iako lutkarstvo u svesti ljudi često živi kao scenska umetnost za decu, ona nikada nije bila samo to. Lutka je još u praistoriji bila izražajno sredstvo za sve uzraste. Ona je to i danas. Dakle, lutku pojedinac može da prati kao svoju umetnost od detinjstva do duboke starosti. Lutka svakome ima šta da kaže.
Jurkovski u svojoj temeljitoj knjizi o metamorfozama pozorišta lutaka u XX veku upravo i govori o pozorištu lutaka svih tehnika, svih prostora i svih perioda.
Sve preobražaje lutkarstva koje poznaje savremeni svet Jurkovski je obradio u svojoj struci kao istoričar, teoretičar i zaljubljenik u lutku.
Posebno mi je bilo zadovoljstvo što sam nailazio na važne i sadržajne stanice Henrika Jurkovskog, kad opisuje ona lutkarska pozorišta koja su bila na 'Bitefu', kao što su 'Bred end Papit' iz SAD, Meškeov 'Kralj Ibi' iz Stokholma u 'Merionetteaternu', 'Babsinhaz' iz Budimpešte, Ivana Teofilova iz Bugarske ili 'Mumenšanc' iz Švajcarske. I po tadašnjem odjeku u Beogradu na 'Bitefu' i po mestu koja zauzimaju u Jurkovskovoj knjizi jasno je da se radi se u ključnim pojavama savremenog svetskog lutkarstva.
Pijaca
Iako smo navikli da nas razvijeni svet, već uveliko razbaškaren u samozadovoljstvu sopstvenog napretka, opijen čarima vekovima sticanog bogatstva i namiren iskustvom demokratskih standarda komunikacije, kvalifikuje različitim kategorijama, od kojih svaka služi potcrtavanju razlike izmedu Njih i Nas, izgleda da je optimalni termin u kojem danas možemo da se prepoznamo - 'izgubljeni u tranziciji'.
U zemlji koja već nekoliko godina grca u suočavanju sa posledicama svoje skorije prošlosti, a tranzicija se manifestuje u sveopštem društvenom haosu koji preti da destabilizuje ionako krhko osećanje samopoštovanja običnog čoveka, jedna od najdramatičnijih posledica tiče se promenjenih standarda komunikacije. Ako smo po nečemu počeli da ličimo na razvijeni svet, onda to, svakako, nije ni po poboljšanom životnom standardu, još manje po razvijenim demokratskim institucijama, a nikako po regulisanom političkom životu i zaštićenom javnom prostoru.
Čini se da je u okolnostima opšteg siromaštva, neprekidnog produkovanja anksioznosti, promovisanja logike podozrenja i pada svakog sistema vrednosti, jedina stvar po kojoj ličimo na razvijeni svet odsustvo stvarne, prisne i bliske komunikacije sa drugima. A ona se prepoznaje u činjenici da se sve manje mladih ljudi međusobno zabavlja, da sve ređe pozivamo prijatelje u goste, da se sa rođacima viđamo uglavnom na slavama, a da je ispijanje kafe sa komšijama postalo neka vrsta davno zaboravljenog običaja.
U takvoj klimi, izgleda da je pijaca na otvorenom, čije 'ulice' omogućavaju da se sa drugima gledamo preko tezgi, sudaramo na krompiru, mimoilazimo na paradajzu ili zdravimo na malinama, poslednja odbrana pred rastućim ravnodušjem koje preti da naš svet pretvori u društvenu pustinju. Zato umesto betonskih zdanja megamarketa, uglancanog povrća i upakovanog voća, glasam za pijacu sa sve šmrkovima na kraju dana, ubeđena da je to mesto na kojem je stvarna komunikacija još uvek moguća.
