Izvor: Vostok.rs, 13.Jan.2015, 14:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jurij Ljubimov, veliki umetnik i strašni grubijan
06.10.2014. -
Jurij Ljubimov je živeo dug život. Umro je on ne od konkretne bolesti, već zato, što ljudski organizam, nažalost, nije predviđen za večnost, njegovi resursi su ispali iscrpljeni. Međutim, 97 godina intenzivnog, borbenog, aktivnog života je divan rezultat.
Jurij Ljubimov je uvek bio pre svega pozorišni čovek. U tom smislu, na koji misle kada kažu – pa ti si pravi artista! Odnosno, nekako znaš da nastupiš da svi obraćaju pažnju, gledaju, ushićavaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << se, a čak su i nekako preneraženi.
Naprimer, svi znaju da je prilikom predstava Taganke Ljubimov sedeo u sali i pomoću fenjerčića pomagao glumcima da održe ritam. Međutim, to je veoma atraktivan prizor – reditelj u tamnoj sali, fenjerčić namiguje, glumci gledaju u tamni parter, odakle imaju znak: tu sam, s vama sam, sve vreme vas vidim...
O njemu su govorili da je s njim teško. Zaista je konflikt bio njegov stalni životni saputnik. On se svađao s vlastima, s prijateljima, s autorima i, što je bilo najbolnije, s glumcima.
U svom pozorištu je Ljubimov uvek sam sve kontrolisao, jer je po prirodi bio demiurg. Ljubomoran i nepoštedan, kakav i mora da bude stvaralac, čije delo nije do kraja izvedeno, ono može da se povuče iz ovaploćavanja – te će to i učiniti, rastopiće se, ako ga ne budeš držao čvrsto u rediteljskom kalupu. Sam je on kazao: „Tokom čitavog svog života, postavivši više od 100 priredaba, ubedio sam se, nažalost: što više pružam slobode gospodi-glumcima, to brže oni razaraju priredbu. Kalup drži priredbu, ona traži od glumca da razmišlja, kako da glumi, ništa ne zaboravi, jer je partitura uloge veoma složena.
Ljubimov je i sam bio glumac. I to dobar glumac. Anatolij Efros, jedan od najboljih pozorišnih reditelja 20. veka, postavio je s njim 1973. godine televizijsku priredbu „Samo nekoliko reči u čast gospodina Molijera“. Pogledavši ovu priredbu, čovek može da se ubedi da je Ljubimov-glumac bio tačan, izražajan, a čak i podređen tuđoj rediteljskoj volji. Za čudo, ta se uloga doziva sa sudbinom samog Ljubimova. Počev od rečenice Butona: Vi ste, maestro, po struci veliki glumac i grubijan po naravi“... i završavajući rečima Madlen: Ti si strašan čovek, Molijere“. I njegov odgovor: „Strast me je spopala“...
Kako je Molijer čekao dozvolu za postavku „Tartifa“, tako je i Ljubimov čekao dozvolu vlasti za svoje priredbe, i kao što i Molijer nije uvek dobijao dozvolu. „Tako hrabar i tako velik!“ Kao i bulgakovljev Molijer, koji zavisi od milosti kralja, Ljubimov je veliki deo svog života zaviseo od ideoloških zabrana, vešto balansirajući na rubu između priznanja i zabrana, počasti i pada. Ljubimov je sam priznavao da je osećao hazard, kada se bunio, protivio šefovima.
Kada su ga 1983. godine pozvali u Englesku radi postavke „Zločina i kazne“, on se tako jarko izjasnio u vezi sa situacijom u SSSR-u u brojnim intervjuima da su na politčkom vrhu odlučili da se s njim više ne snebivaju. U martu 1984. godine Ljubimov je razrešen dužnosti umetničkog rukovodioca Pozorišta na Taganki, u julu naredbom Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta SSSR-a oduzimaju mu sovjetsko državljanstvo. Njegovo ime je brisano sa svih plakata Pozorišta na Taganki, zabranjena je svaka štampana ili društvena reč o njemu.
Posle 6 godina, 1988. godine se Ljubimov vratio u otadžbinu, dobio natrag pasoš, pozorište, ime na plakatama, ali je nešto bilo nepovratno izgubljeno, počeli su konflikti s trupom, zatim je došlo do podele Taganke, na kraju krajeva je Ljubimov napustio pozorište. Mada je kao reditelj on i dalje imao bogat događajima život, ime Ljubimova će zauvek biti povezano s Tagankom, pozorištem, rođenim od njegovog genija, neobičnim, jarkim, čudnim, neobjašnjivim.
Sada je Ljubimov zauvek prešao u istoriju, siže njegovog života je završen. Za njegov epilog, čini se, nema ništa umesnije nego epigraf onog istog dramskog komada Bulgakova o Molijeru, u kojem je Ljubimov glumio ulogu velikog komediografa: Za njegovu slavu već ništa nije potrebno, ali je on potreban za našu slavu“.
Aljona Solnceva,
Izvor: Glas Rusije, foto: RIA Novosti
.jpg)
