Izvor: Politika, 26.Apr.2013, 23:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jugovićka je tuga pregolema
Beldoks nudi vrlo dobre filmske programe, a gledanje ponuđenih dokumentaraca ukoliko se propusti teško da može da se nadoknadi
Već sa izborom filmova za svečano otvaranje ovogodišnjeg izdanja Beldoksa – međunarodnog festivala dokumentarnog filma – bačena je najbolja moguća „udica“, na koju će se, sigurna sam, do 30. aprila „upecati“ veliki broj gledalaca. To je i tekako poželjno, jer Beldoks ove godine nudi vrlo dobre filmske programe i gledanje ponuđenih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dokumentaraca ukoliko se propusti teško da može da se nadoknadi. Nema se kako.
Prvi film sa svečanog otvaranja, „Jugoslavija, kako je ideologija pokretala naše kolektivno telo” (proizvodnja: Srbija/Nemačka/Francuska), beogradske vizuelne umetnice, rediteljke i angažovane kulturne radnice Marte Popivode, zimus je bio veoma uspela provokacija i za publiku i za kritičare 63. Berlinala. Popivoda je u šezdesetdvominutnom eksperimentalnom dokumentarcu ponudila krajnje zanimljivu (re)konstrukciju iscrpivanja komunističke ideologije kroz promene odnosa između ljudi, te je kroz temeljan istraživački postupak predočila gledaocima veoma ličan pogled na istoriju socijalističke Jugoslavije, njen dramatični kraj i preobražaj u nekoliko nacionalnih država u kojima „cveta” kapitalistička „obnova” i klasno društvo. Film je satkan od arhivskih materijala, a prolazeći kroz svakolike medijske slike, autorka ispituje kako se jedno društvo i njegova ideologija menjalo, izvodeći samu sebe u javnom prostoru. Koristeći zapise svih poznatih masovnih narodnih performansa iz posleratnog razdoblja Jugoslavije (1945–2000), usredsređujući se na masovne državne izvedbe (od omladinskih radnih akcija do proslave Dana mladosti) i na javne proteste (od studentskih demonstracija 1968 do petooktobarske revolucije), koristeći teorijske koncepte društvene koreografije i društvene drame prevedene na jezik filma, Popivoda vešto film privodi kraju. Završava se pred vratima savremene demokratije i neoliberalnog kapitalizma u Srbiji, tražeći od gledaoca da promisli zašto su građani tako lako napustili zamisli socijalističkog kolektivizma, bratstva i jedinstva zarad, prvo nacionalizma i rata, a zatim i obećanja slobode i demokratije, za koje se ispostavilo da zapravo znače individualizam i „divlji” kapitalizam.
I drugi film sa svečanog otvaranja Beldoksa tematizuje Jugoslaviju, ali na sasvim drugačiji – ležerniji i smešniji način. Dokumentarac „Dragan Vende“ (u originalu Wende) Dragana fon Petrovića, Lene Miler i Vuka Maksimoviča (87 minuta, Nemačka/Srbija, 2013) jeste tragikomično svedočanstvo o svetu „Jugovića“, kako su se najčešće na Zapadu nazivali (pa i danas nazivaju) jugoslovenski emigranti, o svetu prostitutki, propalih milionera i gubitnika u promenama, u gradu i vremenu i dalje podeljenom na Istok i Zapad.
Protagonisti ovog filma, koji je snimljen na relacijama Zapadni Berlin – bivša Jugoslavija, jesu beogradski kamerman Vuk i njegov ekscentrični ujak Dragan Vende (Wende), koji je emigrirao i postao ulični kralj hedonističke disko-scene Zapadnog Berlina sedamdesetih godina prošlog veka. Ali, kako život piše romane, nekadašnji dobrostojeći disko zavodnik i švercer robe i deviza, popularan među damama, posle pada Berlinskog zida 1989. doživljava katastrofalne promene sopstvenog života. Film svedoči da je Vukov ujak, nekadašnji šmeker, danas ostareli alkoholičar koji živi od socijalne pomoći i od uspomena na burnu i srećnu mladost, kao jedan od mnogih Jugo-gubitnika zbog pada Berlinskog zida.
Posle energičnog početka Beldoksa, sledi i energični filmski nastavak sve do 30. aprila. Među filmovima koje nikako ne treba propustiti jejeste dansko-norveški „Čin ubistva“ DŽošue Openhajmera (nekadašnjeg studenta Dušana Makavejeva), jedan od najšokantnijih dokumentaraca ikada viđenih, koji iz osnova menja sveopšti pogled na formu dokumentarnog filma.
Dubravka Lakić
objavljeno: 27.04.2013.
