Izvor: B92, 24.Jan.2014, 14:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jugoslavija i muzika: Kako smo propevali
Izdavačka kuća "Laguna" objavila je nedavno kapitalno delo novinara, pisca i muzičara Ivana Ivačkovića "Kako smo propevali" - knjigu o Jugoslaviji i njenoj popularnoj muzici.
Ivačković je Tanjugu rekao da je motiv da napiše knjigu na preko 450 strana, bogato ilustrovanu crno belim fotografijama muzičara od 1950-tih do 1990-tih, punu biografskih podataka i zanimljivih informacija, bio dvostruk.
"Sa jedne strane hteo sam da generacije koje su rođene, odrasle >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i prohodale u Jugoslaviji, a tu spada i moja generacija, podsetim na to kako nam je bilo, kako su izgledale najbolje godine našeg života jer smo ih doživeli u Jugoslaviji", rekao je on.
"Da napravim jedan, da tako kažem, inventar naših uspomena". Istovremeno, želeo sam da mlađim generacijama koje su rođene posle raspada Jugoslavije i koje za tu čudnu, lepu i nesrećnu zemlji znaju samo iz priča, ponudim još jednu priču o Jugoslaviji, ali vrlo specifičnu. Priču o jednoj državi, o jednoj zemlji koje više nema ispričanu kroz istoriju njene muzike, rekao je on. Ivačković, autor biografskih knjiga "Umetnost pobune", "Obe strane jastuka", "Priznanja pop pevačice" i pesničke zbirke "Crvena mapa", kaže da mu je za ovu knjigu bilo potrebno pola godine da je napiše ali da su pripreme trajale celog života - od tinejdžerskih dana kada sam otkrivao muziku uz rane singlove "Bijelog dugmeta" pa preko 30 godina u novinarstvu.
Na pitanje kako smo propevali, Ivačković kratko odgovara: "lako".
"U ovom delu sveta pevanje je važnije od hleba ili sapuna tako da Jugoslovenima nikad nije bilo teško da pevaju", rekao je on i dodao da je naslov "Kako smo propevali" mužičko-policijski jer "možete da propevate i na bini i u policiji a Jugoslavija je bila takva zemlja u kojoj se pevalo i na jednom i na drugom mestu".
"Naradno, to nije njena specifičnost, to se događalo i u drugim zemljama ali pošto je ovo priča o Jugoslaviji otuda taj polu šaljiv naslov. On jeste neka vrsta štosa ali istovremeno i istina", dodao je Ivačković.
Izdvajajući ključne momente "propevavanja" Jugoslavije, Ivačković na prvom mestu pominje Đorđa Marjanovića, prvu pop zvezdu jugoslovenske muzike koji je 1950-tih bio neprikosnoven.
Šezdesetih imamo dve važne stvari, dva važna momenta. Prvi je eksplozija rokenrola u Jugoslaviji, a drugi prvi talas novokomponovane narodne muzike, kaže Ivačković.
Razlika je bila u tome što je vlast mnogo više pažnje obratila na rokenrol i rešila da donese dve pametne odluke u vezi sa njim. Jedna je bila da ga ne dira kao što su to radile vlasti u tadašnjim komunističkim zemljama poput Rumunije, Mađarske, Čehoslovačke, Albanije, gde rok nije ni postojao.
"U Jugoslaviji ne samo da je rok poslovao, nego je bio i slobodan", rekao je Ivačković i podsetio da je na dve velike gitarijade 1960-tih došlo na desetine hiljada ljudi, da su listovi koji su bili pod direktnom kontrolom vlasti pisali pohvalno o tome, "Večernje novosti" su čak bile jedan od organizatora.
Osim što je establišment rešio da ne dira rokenrol doneo je još jednu pametnu odluku, a to je da rok muzičare s vremena na vreme potapše po ramenu i na taj način ih od potencijalnih protivnika, potencijalnih buntovnika pretvori u neku vrstu svojih saveznika, kaže Ivačković i dodaje da rok muzičari "često boluju od neke male šizofrenije jer žude za priznanjima establišmenta, a istovremeno su mu opozicija".
On je podsetio da su u Britaniji "Bitlsi" od kraljice dobili ordenje dok su rokeri u SFRJ primali nagrade Sedam sekretara SKOJ-a.
"Ja ne mogu da se setim nijednog ko je to odbio, čak i diverzantski nastrojene grupe poput 'Buldožera' su dobitnici nagrade Sedam sekretara SKOJ-a".
"Vlast je na taj način pacifikovala rokenrol. Što se novokomponovane narodne muzike tiče i prvog talasa koji je buknuo 1960-tih, oni su bili potpuni andergraund. Nisu imali pristup zvaničnim medijima, bili su tretirani kao neka vrsta kulturnog otpada, šunda, zabava najnižeg reda, što su i bili", rekao je on.
Tokom 1970-tih imamo uzlet zabavne muzike na čelu sa Zdravkom Čolićem koji je posle Tita, partije i armije postao četvrta ikona samoupravnog socijalističkog jugoslovenskog društva.
Osamdesete su na neki način preslikane 1960-te. Imamo eksploziju novog talasa i panka koji nas je više nego ikada približio Zapadu. Jugoslovenska muzička scena je zahvaljujući panku i novom talasu prvi put mogla da pogleda u pravcu Londona i to bez ikakvog kompleksa niže vrednosti i što je još lepše, London je gledao u nas sa velikim zanimanjem, pisao o nama.
Sa druge strane, imamo drugu eksploziju novokomponovane narodne muzike, još jaču neko 1960-tih na čelu sa Lepom Brenom i tada su se narodnjaci osvetili za ignorisanje šezdesetih pretvorivši zvanične medije bukvalno u svoj servis, rekao je Ivačković i dodao da su 1990-te bile "slom i kraj svega normalnog, slom države pa samim tim i slom njene kulture".
Ivačković, koji sad razmatra pisanje knjige o jugoslovenskom džezu, u "Kako smo propevali" izneo je tezu da je Tito bio Goran Bregović jugoslovenske politike, a da je Bregović bio Tito jugoslovenskog rokenrola.
"Josip Broz Tito je u jugoslovensku politiku uveo neka od važnih pravila šoubiznisa, učinio je tu politiku moćnom onako kako je Bregović učinio jugoslovenski rok moćnim, a to je veoma bitno", rekao je Ivačković.
"Rokenrol je masovna stvar. To je muzika za veliki broj ljudi i njegova moć koju više nema ali ju je imao decenijama poticala je upravo iz njegove masovnosti. Bregović je dao masovnost jugoslovenskom rokenrolu, dao mu je snagu kao što je Tito dao snagu jugoslovenskoj politici", dodao je on.
Tito je bio najveća zvezda SFRJ. On je bio rođena zvezda, čovek talentovan za samopromociju, hodajući PR i u bilo kakvoj priči o velikim jugoslovenskim zvezdama kako u šoubiznisu tako i u politici, Tito je neizbežan, zaključio je Ivačković.
