Izvor: Blic, 11.Nov.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Juče
Juče
Biće da ipak nije slučajno što su slušaoci jedne prominentne radio-stanice, doskorašnjeg stegonoše svakovrsne 'drugačijosti' u svojoj sredini, a sada još jednog medija koji se bori za goli život na gusto premreženom nebu ovdašnjeg javnog informisanja i zabave, izabrali za najbolju pop-pesmu onaj bljutavi Makartnijev napev o jučerašnjici.
Da se razumemo: ne radi se o lošoj pesmi. U Sinatrinoj verziji, recimo, ona dobija svoj smisao. No, u verziji najslavnijeg >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pop-benda ikada, ta pesma označava sunovrat u autorsku šizofreniju, onu koja će zauvek razdvojiti jednog velikog pevača i autora logično tragične sudbine od malograđanski ispoliranog kompozitora umereno lakih pesama.
Nije, rekoh li, slučajno da se 'Yesterday' našao na prvom mestu. Živimo u zemlji u kojoj je 'vera u bolje juče' postala oblikom civilizacijske strategije u odbrani od nesavršenosti sveta. Političari, recimo, sasvim su 'od juče'. Ne samo što se ubajaćene misli vrte kao predominantni oblik medijskog delovanja, nego su i njihove strasti nekako obeskrvljene. Nacionalisti su svoju ideologiju 'krvi i tla' razvodnili, pa je sada bledunjavo ružičasta, a demokrate, svojim odsustvom svake strasti za radikalnim zahvatima u društveno-kulturno tkivo koje vapije za rezovima, samo omogućuju održavanje nacoških vatrica.
Sve je, nekako, juče.
Da je, nekim čudom, izabrana pesma Makartnijevog starijeg ortaka što je skončao na njujorškom asfaltu pre dvadestpet godina, a po imenu 'Imagine', jedanko melanholična, ali ne i slinavo sentimentalna, imali bismo nadu da odgovor na pitanje o odsustvu vizije, one koja bi zanemoćalo društvo i njegove mehanizme pokrenula u nekom smeru, nije nužno deprimirajuće poznat.
Umesto da nešto zamišljamo, mi verujemo u juče.
Pa, tako će nam nekako i biti u budućnosti.
Prsten i dve kuće
N.V. Gogolj 'Ženidba', režija Slavenko Saletović, produkcija Narodno pozorište Beograd
Premijera Gogoljeve 'Ženidbe' na sceni nacionalnog teatra svedoči o rešenosti ove kuće da punu pažnju posveti delima klasične vrednosti.
Kada je reč o načinu na koji su to uradili reditelj Slavenko Saletović i njegov autorski tim, najpre valja ukazati na izvesna dramaturška preinačavanja. Brojna svođenja, na primer odnos između Potkoljosina i njegovog sluge Stepana (potčinjenih i njihovih gospodara), predstavljala su uspela (dramaturška) skraćivanja puta prema osnovnom cilju koji se sastojao u obezbeđivanju razloga zbog koga se (osim onog literarnog, koji se podrazumeva) jedan komad radi baš sada, baš ovde i na taj način.
Rešenje je, naime, išlo u pravcu svojevrsnog bekstva od realizma, blage društvene kritike i analize karaktera kao osnovnoj osobenosti Gogoljeve 'Ženidbe'.
Ova priča o pokušaju grupe neženja da se, bez obzira na poniženja, domognu ruke i dve kuće lepe Agafje, u interpretaciji Slavenka Saletovića nije društvena satira ili piščeva analiza karaktera 'ruskog čoveka', već stilizovana interpretacija uprošćene situacije u koju je prevedena ova opširna Gogoljeva priča o pokušaju usamljenih da se uhvate u kolo (bračne) sreće.
Takav postupak logično, ceo 'posao' prebacuje na ansambl Narodnog pozorišta, koji, nažalost, nije bio ujednačenog nivoa. Najveći dobitak, koji je istovremeno i dobitak za ovo pozorište, jeste mladi Mihailo Lađevac u ulozi Potkoljosina, glavnog kandidata za ruku nesigurne Agafje. Značajnu ulogu ostvario je i Boris Pingović, koji je dvostrukim okretom u stilu, značajno unapredio svog junaka. Osim kod Vladana Gajovića, Ljubomira Bandovića i mlade Dejane Miladinović, ova predstava je naišla na razumevanje naročito kod kostimografa Milanke Berberović.
Nada Šargin kao Agafja je međutim, bila enigma. Sva je prilika da je reč o glumici vanserijskog talenta, koja igra nekoliko koraka ispred svih i koju je zbog toga teško shvatiti iz pozicije gledaoca, i ispratiti kao partnera na sceni.
Pusto srpsko
'Ivkova slava' reditelja i pisca scenarija Zdravka Šotre
Ponovo Stevan Sremac, ponovo delo iz školske lektire (Srbi su poznati po nostalgiji za đačkim danima koje su uglavnom doživljavali kao noćnu moru), ponovo Niš s kraja l9. veka, i, najzad, gotovo isti tim stvaralaca (ne menja se tim koji pobeđuje). 'Ivkova slava' (god. proizvodnje 2005. trajanje: 11l min.) sledi priču koja je zasnovana na jednom vicu-zgodi iz narodnog života sa obaveznim pevanjem i pucanjem. Tu nema neke razvijene fabule, nema ni jasnijih likova, i stoga je u ovoj ekranizaciji, koja će dobro doći kao zamena za školsku lektiru, pridodata gradnja 'južne pruge' koja do danas nije završena, tu je i kralj Milan koji mora da pomiri zavađene srpske domaćine (topla obloga za one koji danas viču: hoćemo Kralja!).
Reditelj Zdravko Šotra i ovoga puta ide sigurnom putanjom gradnje tv-feljtona u kojem je sve lako i prepoznatljivo od početka do kraja. Kad se u kostimirano ulickanom ambijentu krene u prekomerno slavlje, Ivkovi pajtosi se ukazuju kao preteče srpskog turbo-folka. Narod i Ivko kao pristojan varošlijski svet ostaju na jednoj strani, a Kalča, Smuk i Kurjak na drugoj, gotovo kao strano telo u pitomoj srpskoj varošici. Izgubljena je ona dionizijska nit bahtinovske karnevalizacije koja bi junake Ivkove slave približila nama. I stoga kad nakon prve trećine filma slava krene neželjenim putem, umesto veselja i radosti u gledalištu počinje da provejava dosada. U Holivudu se scenariji ekipno dorađuju i desetak puta, a kad Šotra, kako to inače u našem filmu bezmalo svi rade, završi scenario, to više niko ne odmerava niti popravlja, kamere već zuje i razmišlja se o milionitom gledaocu (pomozi, Bože!). Tridesetak naših poznatih glumaca ima svojih nekoliko kadrova, osim Kalčine ekipe u kojoj svako preteruje kako mu padne na pamet. Primetniji rezultat postižu Zoran Cvijanović kao Ivko i Milorad Mandić Manda kao Kurjak, dva komičara od rase. Ej, slava je to, od Đurđevdana do Markovdana. Niko nema što Srbin imade.
