Izvor: Politika, 18.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Juče, na putu
U godini kada se nizom članaka, reportaža, intervjua i kritika, novim izdanjima starih i objavljivanjem novih knjiga, i postavljanjima na scenu drama obeležava 65. rođendan Petera Handkea u zemljama nemačkog govornog područja – i naša renomirana kuća Srpska književna zadruga izdala je njegovu dnevničku prozu pod naslovom "Juče, na putu – zapisi od novembra 1987. do jula 1990". Putopisi koji to nisu, autobiografsko delo bez ikakvih podataka o ličnom životu autora, roman bez fabule, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ljubavna priča sa srećnim krajem i nevidljivim akterima, dramski dijalozi izvan dramskog okvira, knjiga s embrionima priča, romana i eseja koji će se tek roditi, proza koja se svojim hibridnim sadržajem i svojom modernističkom formom opire pozitivističkom seciranju, dnevnik koji ne vodi računa o današnjem, već o prohujalom danu, zbirka haikua koji nisu prelomljeni u stihove, opažanje nevidljivih niti vidljivog sveta, refleksije nad proživljenim i pročitanim, čulnim i zaumnim, čas gnomski aforistična, čas lirski razuđena, na sredokraći između zgusnute preciznosti i asocijativne širine... Pa ipak, koliko god muka imali oko definisanja ovog žanra, nikakve muke nemamo s njegovim iščitavanjem: ne jedan nemački kritičar proglasio je ovu prozu piščevim remek-delom: ugledni "Die Zeit" mesecima je, tako, drži na prvom mestu svoje liste najboljih knjiga (ne bestselera!) i piše kako Handke ovde doseže sam vrhunac svog umeća.
Spoljni okvir knjige čine, dakle, putovanja, neprestana, tokom tri godine, bez ijednog dužeg boravka u jednom mestu, od Slovenije preko Dalmacije i tadašnjeg Titograda, preko Bitolja do grčkog proročišta Dodone, preko Peloponeza, Egipta, Pariza, nemačkih gradova, Beneluksa, Japana, Aljaske, Portugalije, po Pirinejima, Alpima, kroz Galiciju, Kataloniju, Francusku, Austriju, Škotsku, Italiju, autobusom, pešice, najčešće vozom, preko okeana i avionom. U Londonu se iskrcava iz džambo-džeta koji uzima nove putnike i istog dana eksplodira iznad Lokerbija u Škotskoj (poznata afera sa Libijom). Sledećeg jutra Handke zapisuje: "I sada za stolovima, za doručkom, sedimo stišani mi koji smo preživeli."
Osim čestih opisa sakralnih objekata, naročito romaničkih crkava sa uvek drugačije predstavljenim Jesejevim snom o porodičnom stablu Isusa Hrista, odnosno četrnaest kolena od proroka Danila, redovno se javljaju misli o religiji, iz kojih naziremo neobičnu, sasvim nekanonsku pobožnost pisca prema ovom čudesnom svetu, blisku Geteovom panteizmu koji, kroz njegovu prozu, i za čitaoca postaje još tajnovitiji, i istovremeno još privlačniji. Stoga je ovo, pre svega, omaž piščevoj čežnji za novim mestima, ljudima, pričama, za pticama i poljskim putevima, za jezerima iz detinjstva, za šumama koje neće stići da pohodi, planinskim potocima kroz koje njegova bosa noga neće gacati u rano proleće, maslinama Andaluzije ili plažama Atlantika, gde će spavati pokriven nebom, kao u bajci, čežnji koja osciluje između želje da se svet doživi i istovremeno ovekoveči putem pisanja.
"Juče, na putu" jeste knjiga za sporo čitanje, za razmišljanje, knjiga koja zahteva vreme za samosagledavanje. Ona svedoči o pokušaju da se uhvati onaj trenutak svakodnevice koji nam najbrže izmiče, iako nam je uvek najbliži: "Pred prizorom daljine dođoh sebi."
"Potreba za toplinom i odbojnost prema dodiru" – zapisuje Peter Handke, čitajući Vitgenštajna. Život kao protivrečje, san u kome se ogleda užas, i obratno, viđen iz ugla koji osvetljava njegove skrivene strane, ništa manje blistave i mračne od onih koje se mogu spoznati i doživeti, ali nadasve opažanje lepote, previsoke i preduboke da bi bila vidljiva, opisivanje te božanske harmonije unutrašnjeg sveta spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta – da, možda je upravo to poruka ove topografije doživljaja, svih Handkeovih, kako jedan kritičar beleži, spoznajnih visova i atmosferskih dolina.
[objavljeno: ]
