Izvor: Blic, 11.Mar.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jubilej bez mašte
Jubilej bez mašte
Ove godine pada dvostruki jubilej našeg najvećeg dramskog pisca Jovana Sterije Popovića - dva stoleća od rođenja i 150 godina od smrti. Za pedeset godina života uradio je za otečestvo više nego mnogi drugi Srbi koji su živeli po nekoliko decenija više.
Osim što je svom narodu ostavio mnoge prve ustanove bez kojih nema civilizacije, Sterija je svojim delom pokazao nešto veoma značajno za ovaj nasmešljiv narod - da je komedija ozbiljna >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << stvar.
Tako se gotovo na samom početku naše nove dramske književnosti tom ozbiljnošću satiričara svrstao među takve dramatičare kao što su Šekspir, Molijer i Gogolj, koji su se, kao i on, smejali osobinama ljudskog i svog roda sa tugom, melanholijom i poezijom.
I kao što se sve kod nas nekako istanjilo, izgubilo specifičnu težinu, tako se istanjila i nekad živa namera da Sterija bude stalno među nama prisutan. Njime je nazvan i jedan festival, najznačajniji među bezbroj festivala u našoj zemljici, dobrodošla je svaka predstava na njegovom delu stvorena. A ono kao da postoji samo jedna komedija 'Laža i paralaža', tu i tamo stidljivo ona najveća, posthumna, neprijatna satirična komedija 'Rodoljupci'. A desetak, dvadesetak drugih, što komedija što tragedija, tavori svoje dane neovenčane zlatnim sjajem dvostrukog jubileja.
Ima i onih, možda ne najboljih, ali nikada ili veoma retko odigranih. Kao da se izgubila vera u svoju maštu i potreba za i poduhvatom.
Šta će se naći na jubilarnom 'Sterijinom pozorju', Bog sveti zna, u godini Sterijinog jubileja. Samo dokaz da smo nekako dezorijentisani i nedostojni njegove veličine.
Distanca
Jedan od najvećih koraka koje je čovečanstvo učinilo u svom hodu ka progresu, svakako je pronalazak telefona, sprave koja je ne samo smanjila distance, omogućila lakši prenos informacija, obezbedila uvođenje u informatičku eru bez premca, već je i promenila naše perceptivno polje.
Prelazak sa pisanja na slušanje uveo je ponovo kategoriju čulnosti u opticaj, omogućavajući sagovornicima da se čuju i međusobno osete tanane nijanse raspoloženja, da istovremeno ostvaruju interakcije, da uživaju u bliskom kontaktu, ma koliko udaljeni bili. Takođe, i ne manje interesantno, telefon nije zahtevao pismenost, mogli su ga legitimno koristiti i deca i potpune analfabete, pa se u kulturološkom smislu telefon može smatrati jednom od tehničkih novotarija koja ne samo da je obezbedila lakše socijalne kontakte već je i radila na manjoj vidljivosti društvenih razlika.
Novi mobilni telefoni, potpuno orijentisani na ekran ili displej, menjaju bazični značaj komunikacije. Opšta opsednutost SMS-om nije fenomen samo zbog jeftinoće, već i zbog drugačijih komunikativnih obrazaca. Najpre, SMS zahteva jednu novu vrstu pismenosti koja ponovo potcrtava društvene razlike, dok sa druge strane, ekran ili displej, angažujući prevashodno oko, taj organ posmatranja, kako dok se poruke pišu tako i dok se čitaju, uvodi u opticaj fenomen stvarne ili simboličke distance.
Paradoks savremene kulture visoke tehnologije, usmerene ka ubrzavanju protoka informacija, naše kulture opsednute filozofijom 'instanta', sadržan je upravo u činjenici da se moderna tehnologija pojavljuje kao posrednik, koji na bezbednoj distanci ostavlja drugu osobu. Mobilni telefon, paradoksalno, zamenjuje slušanje gledanjem, potvrđujući našu epohu kao epohu koja ne favorizuje bliskost već međusobno udaljavanje.
Pretpostavke kulturnog voajerizma o kojima je reč ne samo da nas čine pasivnijim i manje sposobnim za stvarni kontakt sa drugom osobom, već zahtevaju manje spontanu, kalkulisanu, odloženu i distanciranu komunikaciju.
