Izvor: Politika, 12.Feb.2015, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Još ima džinova literature
Oni koji misle da je intelektualni i književni život u Francuskoj zamro posle Sartra i Dirasove – greše
Verujem da se velika dela talože u nama i da nas oblikuju, više ili manje svesno. Volim ironiju Kundere, mudrost Imrea Kertesa, humor Sola Beloua i, takođe, skromnost Singera, poljsko-američkog Nobelovca, koji smatra da pisci ne mogu promeniti svet, da ga čak ne mogu učiniti ni gorim, kaže za „Politiku” Florans Noavil, autorka romana „Vezanost”, koji je objavljen >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i kod nas u izdanju „Arhipelaga” u prevodu Gorice Todosijević. Isti izdavač objavio je ranije i njenu knjigu „Singer” (iz 2003) za koju je dobila nagradu za najbolju biografiju na francuskom jeziku.
Ova francuska novinarka i spisateljica počela je inače s knjigama za decu koje i dalje piše (nedavno je objavila knjigu o Božiću „Starac i biser”, na čijoj adaptaciji u mjuzikl se već radi), a autorka je i dela „Završila sam ekonomski fakultet i izvinjavam se zbog toga” (2009) o ekonomskoj krizi, kapitalizmu i njegovim izazovima. Najzanimljivije je to što je Florans Noavil bila finansijski analitičar u Americi i što je u jednom trenutku sve to napustila da bi se posvetila kulturi i književnosti. Od 1994. godine radi kao novinar i književni kritičar „Monda”, a nedugo posle toga objavila je i prvu knjigu.
– Često kažem da su finansije kao bicikl. Kad jednom naučite da ga vozite, to je za ceo život, ali to nas ne obavezuje da budemo profesionalni biciklisti. Ja sam dovoljno uvećala svoj profit, napustila sam veliku američku korporaciju u kojoj sam radila i kompletno promenila život, okrenuvši se onome što me je oduvek duboko i snažno zanimalo, umetnosti i literaturi. U „Mondu” sam zadužena za stranu literaturu. To je leva hemisfera mog mozga. Pisanje mojih romana poziva na akciju drugu hemisferu. Stvari su kompletno odvojene.
Vaša knjiga „Vezanost” ima pomalo neobičnu formu mada je tema večna. Šta je bio izvor inspiracije?
Jednog dana, jedna od mojih kćerki vratila se iz škole i rekla mi da sedamnaestogodišnjakinja iz njenog razreda izlazi sa profesorom filozofije koji će uskoro napuniti 50 godina. Moje druge dve kćerke su smatrale da je to odvratno. Jedna od njih je rekla: „Pitam se šta ta guska ima u glavi kad može da se zaljubi u dinosaurusa.” Zaključila sam da je to dobro pitanje i ponovo pročitala „Lolitu” Nabokova. Ali u „Loliti”, sve je ispričano iz muškog ugla. Tada sam sebi rekla da ću ja napisati priču o današnjoj Loliti, ali iz ženskog ugla.
Ima li u njoj nešto autobiografsko?
Samo je ugao posmatranja autobiografski mada sam proživela sličnu ljubavnu priču. Međutim, ovde posmatram tu misterioznu hemiju kroz lupu, pokušavam da vidim njen odraz u našim mislima i u našem telu.
Da li ste očekivali da će vaše knjige biti prevedene na 13 jezika?
Uvek sam prijatno iznenađena kad mi kažu da mi je knjiga prevedena na još neki jezik, na primer srpski ili indijski. Nedavno sam bila u Indiji gde sam govorila o romanu „Vezanost”. Zaključujem da jedna knjiga o ljubavi, čak i neobična kakva je „Vezanost”, uvek dodiruje ljude. U mom prethodnom romanu, „Poklon”, opisala sam odnose između kćerke i majke koja pati od bipolarnog poremećaja. To je, takođe, ganulo ljude mnogo više nego što sam verovala da će se desiti. Ljubav, odnosi među bićima i način na koji se izgrađujemo, nisu li sve to univerzalne teme?
Jedno vreme bili ste domaćin televizijske emisije „Svet knjiga” gde ste ugostili Pola Ostera, Umberta Eka i druge pisce. Ko je ostavio najsnažniji utisak?
Često se prisećam intervjua koji sam uradila sa Hertom Miler, Rumunkom, dobitnicom Nobelove nagrade. Kada sam joj tokom razgovora rekla: „Vi, koji ste uvek želeli da budete pisac…” Ona me je prekinula: „Zašto to kažete? Kada sam bila mlada, uopšte nisam želela da postanem pisac. Želela sam da budem frizerka. Ali eto, to je bila Rumunija u vreme Čaušeskua i ja sam bila pod nadzorom državne bezbednosti. Nisu mi dozvolili da držim salon, jer je frizerski salon, u diktaturi, mesto gde ljudi pričaju, ćaskaju, ispovedaju se, dakle tačka gde se sve zna. Tako, pošto ništa drugo nisam umela da radim, počela sam da pišem.” Par godina posle toga, ona je dobila Nobelovu nagradu za književnost! Bilo mi je smešno i to što se u njenim knjigama često pominju makaze, brijači i druga sečiva, ali to sam primetila tek kasnije…
Da li je francuska književnost sačuvala svoje eminentno mesto u svetskoj literaturi?
U svakom slučaju, dešavaju se zanimljive stvari. Oni koji misle da je intelektualni i književni život u Francuskoj zamro posle Sartra i Dirasove – greše. To su oni koji ne čine ni najmanji napor da se obaveste šta se sada objavljuje u Francuskoj. Dokaz za to je reakcija na vest da je Nobelovu nagradu dobio Modijano. Mnogo mojih prijatelja Amerikanaca i Britanaca me je pitalo:„Ko je taj Modijano?” Međutim, to što je Modijano dobio ovo priznanje ne tako dugo posle Le Klezija simbolizuje vitalnost francuske književnosti. Pomenula bih i dela Ani Erno koju obožavam, a tu je i Emanuel Karer koji je postigao veliki uspeh.
Možemo li danas, generalno, da govorimo o velikoj literaturi?
Naravno! Kada razgovaram sa Čehom Milanom Kunderom, kada intervjuišem Slovenca Borisa Pahora ili ponovo čitam Mađara Imrea Kertesa, kažem sebi da ima još ne samo velikih pisaca nego džinova literature. I ne govorim samo o Evropi. Treba samo naći vremena i otkriti ih.
Gordana Popović
objavljeno: 13.02.2015.
