Izvor: Politika, 30.Mar.2013, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jonesko je predvideo sve
Ja i fizički doživljavam „nosoroge” svuda oko sebe kroz napumpane usne ili deformisana lica, kaže Tatjana Šotra-Katunarić
Kad nekome počnu da dele nagrade jednu iza druge, taj kao da je završio, šali se na svoj račun Tatjana Šotra-Katunarić, vanredni profesor francuskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i prevodilac, koja je u roku od godinu dana dobila i treće frankofono priznanje – nagradu „Zlatna frankoromanistika” iz Fonda Margerite Arnautović. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Prošle godine primila je nagradu iz istog fonda, ali u ime Udruženja profesora francuskog jezika Srbije, čiji je predsednik, a zatim u svoje lično ime i francuski orden Viteza u redu akademskih palmi, odlikovanje koje dodeljuje francusko ministarstvo za obrazovanje za posebno zalaganje na širenju francuskog jezika i kulture u Srbiji.
Šotra-Katunarić je ceo svoj radni vek posvetila nastavi i prenošenju kulturne i civilizacijske baštine Francuske u našu sredinu. Kaže da je za nju najveće priznanje to što su mnogi njeni učenici i studenti postali cenjeni profesori ili istaknute ličnosti frankofonog profila kako u Srbiji tako i u Francuskoj.
Već dva mandata je predsednik Udruženja profesora francuskog jezika Srbije (UPFJS), a i jedan je od njegovih osnivača, koje kroz aktivnosti srednjoškolskog pozorišnog festivala svakog proleća u Beogradu promoviše učenje francuskog kroz širu i lepšu dimenziju, dok kroz seminare za profesore održava njihovo kontinuirano obrazovanje.
UPFJS (osnovan 1998. )koji je već 2000. godine postao član svetske federacije, pokušava da kroz takozvanu akcionu pedagogiju koja podrazumeva nove metode održi francuski jezik u školskim sredinama, i da nauči decu ne samo jeziku nego i njegovoj pragmatičnoj i sociokulturnoj dimenziji, naglašava Šotra-Katunarić, tvrdeći da nije slučajno što je francuski dugo bio diplomatski jezik u Evropi, jer je njegova preciznost apsolutna. Inače, kako bi se čitale te duge Prustove rečenice koje se protežu kroz celu stranicu knjige, a čije delove tako dobro može da poveže samo francuski, dodaje.
UPFJS ima svoj sajt i aktivno promoviše francuski jezik, jer u Srbiji ima mnogo ljudi koji neguju frankofiliju još iz vremena Prvog svetskog rata, kaže Šotra-Katunarić, dodajući da je i njena majka frankofil i da joj je ona prenela tu ljubav.
Mada je doktorirala na lingvistici i posle toga se usmerila ka didaktici, njena prva ljubav je književnost (magistrirala je na temu tragičnog i komičnog u Joneskovom delu). Prevodila je najviše dela Ežena Joneska i Patrika Besona. Posle dve decenije poznanstva sa Besonom, danas ima veliki broj njegovih intervjua i tekstova koji nikada nisu objavljeni, a prevedeni su, koje namerava da objavi kao dvojezičnu knjigu.
Za Joneska je posebno vežu lepa sećanja. I danas pamti svaki detalj njihovog prvog susreta i razgovora u njegovom stanu na Monparnasu, objavljenog u vidu intervjua u „Politikinom” Kulturnom dodatku 1977. godine.
– Kad je pričao imala sam utisak da piše, jer to su bile autentične misli, bez klišea – seća se Tatjana Šotra.
– Govorio je o suštini svojih književnih opsesija, što je meni bilo vrlo blisko onda, ali mi je ostalo blisko i celog života. Sazrevanjem sam shvatila dubinu one njegove lepršavosti. Svi njegovi komadi deluju kao neka vrsta nameštene igre, ali to je nešto što danas dobija još veću dubinu i značaj. U njegovoj „Ćelavoj pevačici”, koja se evo već punih 60 godina igra svake večeri u jednom malom pariskom pozorištu, vidi se koliko je predvideo i anticipirao naše vreme. Upravo je naše vreme ono u kome se razgovara a ništa se ne čuje, gde smo svi otuđeni, gde smo svi u nekom spektaklu, u teatralizaciji, a da niko nikoga ne čuje i ne razume.
Tatjana Šotra-Katunarić kaže da je Jonesko imao lepa sećanja na ondašnju Jugoslaviju, jer je, iako socijalistička, bila otvorena. Imao je otpor prema totalitarnim režimima zbog čega je i napustio Rumuniju, koju više nikada nije posetio. Voleo je Miru Trailović i naša sagovornica se seća kako je napravio šalu na svoj račun, pošto je rastom bio nizak, da ima veliku prijateljicu u Beogradu koja je „dvostruko viša od njega“.
Njegovi komadi igrani su u Beogradu takoreći paralelno sa Parizom. Njegov „Nosorog”, na primer, napisan 1957. godine, igran je u JDP-u neposredno posle toga.
– I „Nosorog” pokazuje koliko je Jonesko aktuelan i danas – dodaje Tatjana Šotra. – Simbolično, nosorozi su tumačeni kao ideološka zaslepljenost, fanatizam bilo koje vrste, ljudska ograničenost u svim vidovima. Glavni junak koji postaje okružen nosorozima, na kraju ne pristaje da im se prikloni, ali je usamljen u tome. I danas je malo onih koji se ne priklone. Ako hoćete, ja i fizički doživljavam „nosoroge” svuda oko sebe kroz napumpane usne ili deformisana lica, i kroz jedan fanatizam ulepšavanja tela koji se pretvorio u svoju takoreći karikaturu.
Gordana Popović
objavljeno: 31.03.2013
