Izvor: B92, 05.Apr.2010, 12:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Joana Newsom " Have One on Me
Na prste jedne ruke možemo izbrojati albume izdate u prvoj deceniji novog veka koji su pomirili ukuse „iskrenih" i „neiskrenih" ljubitelja muzike.
Jedan od tih prstiju definitivno mora biti rezervisan za prethodni album Joanne Newsom Ys. Za nešto manje od sat vremena, u samo 5 pesama, Joanna Newsom je odsvirala i otpevala više smislenih tonova nego što su to uradili neki muzičari u svojim višedecenijskim karijerama. Istina, ekipa koju je okupila za tu priliku >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << beše više nego impozantna: Van Dyke Parks, Bill Callahan, Jim O’Rourke, Steve Albini...samo su još falili Thurston Moore i Burt Bacharach. O ukusima ne vredi raspravljati, pa samim tim svako ima pravo da voli ili ne voli Ys, ali morate biti krajnje neozbiljni i površni pa da kažete da je to loš album. .
Kada je u pitanju Joannin treći, aktuelni album Have One on Me, mišljenja će sasvim sigurno biti mnogo podeljenija nego pre 4 godine. Reč je o jednoj vrlo glomaznoj (neki bi rekli i preglomaznoj) ploči, koja se proteže na čak 3 diska u ukupnom trajanju od preko 2 sata. Pošto nisam primetio neki poseban koncept između diskova, tj. ne može se reći da je neki tiši/glasniji/sporiji/brži od drugog, nisam siguran zašto je Joanna želela baš 3 diska u trajanju od 40 minuta umesto 2 od po sat vremena. Mislim da bi to bilo bolje rešenje i za budžet njene publike, kao i za budžet Drag Cityja. I ne samo to – u vremenu kada je sva muzika dostupna svima, mnogo je ljudi koji će u startu odbiti da se bakću trostrukim albumom. No, očigledno da Joanna nije sklona kalkulisanju bilo koje vrste, što je ipak činjenica koja zaslužuje respekt. Ako uzmemo u obzir trajanje ove ploče kao i autorski kapacitet koji poseduje Joanna, apsolutni promašaj nije opcija - rezultat može biti ili remek delo, ili jedna prosečna ploča. Kada je u pitanju Have One on Me, u pitanju je ovo drugo.
Dve ključne pesme na albumu, koje po kvalitetu komotno mogu parirati bilo kojioj sa Ys su prva „Easy" i „Good Intentions Paving Company". Dok je „Easy" pravi soul-pop dragulj sa potencijalom heavy rotation singla svake ozbiljne radio stanice, fenomenalno naslovljena „Good Intentions Paving Company".u svojih 7 minuta kombinuje pop, jazz, soul, folk i gospel sa istom lakoćom sa kojom Joanna prebira po žicama svoje harfe. Jedna od pesama koje su bazirane upravo na harfi je ujedno i prvi singl „’81" koja svojom instrumentalnom jednostavnošću i catchy melodijom pravi svojevrstan most između Joanninog prvog i drugog albuma.
Moja prva asocijacija dok slušam Have One on Me nije ni Kate Bush, ni duo Cocorosie, već osunčana Kalifornija i Joni Mitchell iz perioda albuma Ladies of the Canyon. Slučajno ili namerno, jedna od boljih pesama na drugom disku zove se baš „In California". Njena lenja i ravna melodija tako asocira na nikad provedeno tiho jutro nakon divlje žurke u Lorel kanjonu. Diznijevski-nevina „Kingfisher" pleni bajkovitom orkestracijom, dok balada „Autumn" doživi dvominutnu kulminaciju baš u momentu kada očekujete da se završi. Da nije sve tako svetlo, čujemo u „Go Long", još jednoj pesmi baziranoj na harfi, čiji monoton tempo ovih 8 minuta čini predugim. Isto se može reći za „Esme" i „Occident" s tom razlikom da umesto na harfi Joanna ovde preteruje na klaviru. Čini mi se da upravo skromni aranžmani ponajviše smetaju ovde, jer ma koliko Joanna bila talentovana, malo je onih kojima će pažnju držati nekoliko sedmominutnih pesama na jednom instrumentu.
Moram priznati da sam nakon prvog slušanja albuma pomislio da se radi o ploči koja je bolja i od Ys, ali već posle drugog puta korigovao sam samog sebe. Da li me je zavela lepota prvog diska, koji je očigledno bolji nego druga 2, ili je reč o kreditu postignutim prošlim albumom, nisam siguran. Nakon mnogo sati provedenih sa Have One on Me moram priznati da ova 2 sata sve češće slušam iz delova nego u cugu. Kada bi album hirurški i beskrupulozno secirali, mogli bi reći da od ponuđenih 15 pesama 3 zvuče fenomenalno, 3 su vrlo dobre dok je ostatak podeljen na prosek i nešto ispod njega. Sportskim žargonom rečeno, Joanna je ovog puta postavila lestvicu nešto malo više nego što može da preskoči, čime je dala šansu svim onim zlobnicima koji karakterišu njenu muziku kao pretencioznu, da lakše nađu istomišljenike.
S druge strane, bar dve trećine Have One on Me mogu mnogim pomodnim indie muzičarima poslužiti kao udžbenik iz koga se uči ne samo kako se pravi savremena pop pesma, nego i kako se pakuje (nemojte zaboraviti da te dve trećine traju koliko i jedan prosečan album). Ovde su čak i slabije pesme odlično produkcijski upakovane i nema sumnje koje godine je izdat ovah album. Orkestracija nema puno, ali tamo gde ih ima izvedene su skoro pa savršeno („Ribbon Bows" npr). Njen glas i dalje zvuči kao nešto što se voli ili mrzi, dok su stihovi prilično arty, gotov na granici apstraktnog. Ali to i nije nikakva novost ako ste ikada pročitali bar jednu njenu pesmu.
Have One on Me je u isto vreme lepa, preduga, tužna, vesela, originalna, ženska, preambiciozna, (ne)melodična, moderna, romantična, umorna i optimistična ploča. Bez obzira da li je obožavate ili vam je smrtno dosadna, složićete se da se ne izdaju baš svaki dan ploče koje poseduju pomenute epitete
